Ebigejl Marš je psiholog, profesor na Georgetown Univerzitetu. Njeno najuže interesovanje je dubinska analiza psihopatije iz ugla savremene neuronauke i kliničke psihologije. Marš je jednom od svojih tekstova pisala o prividu normalnosti i navela da većina ljudi misli da može da prepozna psihopatu sa kilometra udaljenosti.
„Verovatno ste ih već sreli, a da to niste ni znali. Daleko od percepcije o zlu iz bajki i priča kojoj smo svi skloni, psihopatija se više odnosi na emocionalne deficite skrivene iza privida i maske normalnosti“ napisala je.
Ebigejl Marš razotkriva šta definiše psihopatiju, kako se ona razlikuje od antisocijalnog ponašanja i zašto termini poput „sociopata“ samo unose zabunu.
„Često me pitaju: koja je razlika između termina psihopata i sociopata? Glavna razlika je u tome što je termin psihopata ili psihopatija naučni i klinički termin, dok termin sociopata ili sociopatija to nije“ objasnila je.
Psihopatija? Šta je to?
U nastavku teksta psiholog Ebigejl Marš objašnjava šta je psihopatija i kako je prepoznati.
„Iz nekog razloga, taj termin je „lepljiv“. Ljudi zaista vole reč sociopata. Često vidite da se koristi u naslovima knjiga i medijskim tekstovima, ali zapravo ne postoji naučna definicija sociopatije. Ne postoji klinički skup osobina koje je sačinjavaju, niti usaglašena definicija o tome šta ona uopšte znači. Najčešće se pod terminom sociopata misli na nekoga kome je dijagnostikovan antisocijalni poremećaj ličnosti. To je poremećaj u Dijagnostičkom i statističkom priručniku (DSM-5), koji psihijatri i psiholozi koriste za dijagnostikovanje bilo kog psihološkog poremećaja. Nekada je bilo prilično uobičajeno ljude sa tom dijagnozom zvati sociopatama. Mislim da to više niko ne radi. Nadam se da ne. Međutim, to jednostavno nije prihvaćena terminologija u bilo kojoj grupi profesionalaca.
Nasuprot tome, termin psihopatija je utemeljen naučni termin. On ima vrlo jasno razgraničene simptome i dobro shvaćenu definiciju. Postoje naučna društva koja proučavaju psihopatiju. Pronaći ćete hiljade pominjanja u naučnoj literaturi. Nećete videti nijedno pominjanje sociopatije. I zato bih volela da ljudi koriste samo termin psihopatija. Mislim da je razlog zašto to ne čine, kao prvo, to što je to iritantno zbunjujući termin. Zvuči slično kao psihopatologija, što označava bilo koju vrstu psihološkog poremećaja. Takođe ima veoma negativne konotacije. Ljudi povezuju termin psihopata sa starom idejom o „lošem semenu“ – ljudima koji su jednostavno rođeni loši, što mi se čini nepotrebno pejorativnim.
Termin sociopata se ustalio pre nekih 40 ili 50 godina jer su se verovanja o poreklu antisocijalnih osobina promenila. Jedno vreme se pretpostavljalo da su sve antisocijalne osobine rezultat društvenih iskustava. Dakle, te osobine ne biste razvili jer ste „loše seme“, već zato što biste bili izloženi zlostavljanju, maltretiranju ili traumi. Termin sociopata se ponekad koristi da označi to poreklo antisocijalnog ponašanja. Danas znamo da je to mnogo komplikovanije. Nikada ne možete postaviti pitanje da li je neki ishod rezultat prirode ili vaspitanja jer oni uvek deluju u kombinaciji.
Mislim da bi bilo korisno proterati termin sociopata, uglavnom zato što me frustrira taj „pokretni trak eufemizama“ na koji ponekad stajemo kod stigmatizovanih poremećaja. To se zaista dešava sa psihopatijom. Postoji pokušaj da se stalno smišljaju nova, manje stigmatizovana imena za koncept koji proučavamo. Ali ono što sam primetila jeste da to otežava život ljudima i njihovim porodicama pogođenim ovim poremećajima. Postaje veoma teško pronaći informacije o tome šta je poremećaj, kako se dijagnostikuje, kako se leči, ako niste sigurni ni kako se zove i šta da tražite. Zato bih više volela da se svi držimo jedne reči, psihopatija, koja ima dobro prihvaćeno značenje i već je fokus tona naučnih istraživanja.
Dodatni sloj zabune unosi činjenica da u DSM-u (Dijagnostičkom i statističkom priručniku) postoji dijagnoza antisocijalnog poremećaja ličnosti koja se u velikoj meri preklapa sa psihopatijom. U osnovi, oba se odnose na ljude koji ispoljavaju uporno i prilično teško antisocijalno ponašanje, ne mare za dobrobit drugih, itd. Razlika je u tome što ljudi koji su psihopate mogu, ali i ne moraju da se bave kriminalnim ponašanjem. Možete biti neosećajna osoba, a da ne kršite zakon. To se mnogo više odnosi na ličnost osobe i njene unutrašnje osobine, dok se antisocijalni poremećaj ličnosti mnogo više bavi spoljnim ponašanjem, naročito kriminalom. Dakle, skoro svako ko je počinio više od jednog zločina ima veliku verovatnoću za dijagnozu antisocijalnog poremećaja ličnosti. Mislim da je to neprikladno i nekorisno. Većina psiholoških poremećaja je fokusirana na to kako se osoba oseća, na koji način stupa u interakciju sa svetom oko sebe, a ne na sastavljanje kontrolne liste ponašanja u kojima učestvuju. Mislim da bi bilo bolje da to uradimo i za poremećaje agresije i antisocijalnosti, kao što je psihopatija.
Psihopatija je očigledno veoma popularna tema za medije. To je uzbudljiva, senzacionalistička tema. I tako u medijima imamo mnogo upečatljivih psihopata koji, nažalost, uzrokuju da ljudi razviju mnogo lažnih utisaka o tome šta psihopatija zaista jeste.
Jedna od zabluda je da je ona izuzetno retka. Nije. Procenjuje se da oko 1% odraslih ima kliničke nivoe psihopatije, što je jednako uobičajeno kao šizofrenija ili bipolarni poremećaj.
Druga zabluda je da se ljudi sa psihopatijom „rađaju, a ne stvaraju“. To nije 100% tačno jer sada znamo da psihopatija nastaje iz mešavine genetskog i ekološkog, baš kao i svaki drugi psihološki poremećaj.
Zanimljivo je da drugi ljudi gaje suprotno uverenje – da je psihopatija 100% stvar životnih iskustava. To je takođe netačno. To je poguban mit da je jedini način da postanete psihopata taj da ste bili zlostavljani kao dete, jer se mnoge porodice dece koja postanu psihopate stide da istupe sa svojim problemima pretpostavljajući da će ih svi kriviti, a često ih i krive. Još jedan mit je da je to poremećaj isključivo kod muškaraca. Brojevi su uvek malo neodređeni, ali istina je da muškarci češće imaju visoke nivoe psihopatije, otprilike dvostruko češće nego žene. Kod muškaraca je veća verovatnoća da će se to manifestovati nasiljem ili fizičkom agresijom. Žene takođe mogu biti psihopate i ponekad nasilne, mada češće pokazuju ponašanja poput emocionalne agresije, pretnji, emocionalnih ucena, maltretiranja i izopštavanja kako bi manipulisale ljudima ili dobile ono što žele.
Postoji veoma čest mit koji izjednačava psihopatiju sa nasiljem, pretpostavljajući da su psihopatija i, na primer, serijske ubice, ista stvar. To definitivno nije tačno. Iako je veća verovatnoća da će ljudi sa psihopatijom biti nasilni, naročito muškarci, postoji mnogo razloga zbog kojih ljudi mogu biti nasilni a koji nemaju veze sa psihopatijom. Postoje dokazi da većina ljudi sa visokim nivoom psihopatije nije nasilna. Možda ne rade uvek najlepše stvari, ali se njihov poremećaj ne manifestuje uvek kao fizička agresija.
Takođe, vlada mit da je psihopatija neizlečiva. Psihopatiju je teško lečiti jer ljudi sa tim poremećajem često ne veruju da im je potreban tretman. Ali, ako uspeju da uvide da njihovo ponašanje uništava njihov sopstveni život, mogu se koristiti validni pristupi lečenju, koji uključuju lekove i psihoterapiju. Neki od lekova koji pomažu uključuju psihostimulanse koji se koriste za lečenje ADHD-a, jer smanjuju impulsivnost. Postoje dokazi da i antipsihotici mogu pomoći, jer deluju na dopaminski sistem. Kognitivno-bihejvioralna terapija kod odraslih uključuje učenje novih načina reagovanja na situacije i prevazilaženje lažnih pretpostavki o drugim ljudima. Na primer, mnogi ljudi skloni agresiji imaju ono što se zove „pristrasnost neprijateljske atribucije“ kada dvosmisleno ponašanje drugih tumače kao neprijateljsko. Ljudi se mogu obučiti da ne gledaju svet kroz to sočivo.
Kada su u pitanju deca, najbolji oblici tretmana su razni vidovi obuke roditelja za upravljanje detetovim ponašanjem. Najefikasniji izvor informacija o ovome je sajt psychopathyis.org.
Naš današnji način razmišljanja o psihopatiji potiče od rada psihijatra po imenu Hervi Klekli koji je napisao knjigu Maska normalnosti. Taj naslov savršeno oslikava ono što ove ljude čini jedinstvenim: oni spolja izgledaju potpuno normalno, čak „supernormalno“, ali to je maska koja skriva duboke unutrašnje deficite u emocijama, naročito istinski nedostatak brige za dobrobit drugih. Neki to nazivaju deficitom sposobnosti da vole druge onako kako mi obično mislimo o ljubavi. Oni su često spolja šarmantni i prijatni, ali nesposobni da se povežu na dubokom nivou ili osete emocije poput straha ili ljubavi.
U svom ekstremnom obliku, psihopatija može pokrenuti najteže oblike nasilja. Na primer, serijski ubica Gari Ridžve. Iz njegovog ponašanja i načina na koji je govorio o desetinama žena koje je ubio, bilo je jasno koliko malo je cenio njihov život. Nije mislio da su one važne. Ono što ljude najviše uznemirava kod takvih ubica je koliko su normalno delovali okolini – imali su porodice, bili su članovi zajednice. To je pravi primer „maske normalnosti“.
Teško je prepoznati psihopatu
Vrlo je teško znati da li je osoba sa kojom komunicirate psihopata samo iz kratke interakcije. Ono što tražite su obrasci ponašanja: tendencija da iskorišćavaju druge bez osećaja kajanja ili krivice. Oni će krasti, lagati često bez ikakvog razloga, varati u vezama bez brige. Agresija kod njih može biti reaktivna (iz besa), ali i proaktivna (namerna, radi postizanja cilja, npr. pretnja radi novca). Ta proaktivna agresija je jedinstveno psihopatska.
Provela sam godine istražujući mozgove adolescenata sa psihopatskim crtama. Jedna devojčica sa kojom sam radila bila je odlična u plakanju na komandu kako bi se izvukla iz nevolje. Mogla je savršeno da glumi emocije da bi manipulisala ljudima. Ispričala je priču kako ju je majka uhvatila u krađi, ali je majka u njenoj torbi našla i uputstvo sa interneta kako se krade. Kada je devojčica počela da plače, majka joj je rekla da prestane jer zna istinu i devojčicine suze su nestale u sekundi, kao na prekidač. Ista devojčica je ukrala auto roditeljima, vozila ludačkom brzinom, doživela težak udes i prevrnula se. Kada je policija došla na vrata roditelja očekujući da saopšti vest o smrti, zatekli su devojčicu na kauču kako jede čips, potpuno ravnodušnu prema incidentu.
Uznemirujuće je čuti ovakve priče od nekoga ko je spolja privlačan, pametan i elokventan. Teško je raditi sa ljudima koji su psihopate a ne postati pomalo paranoičan ili ciničan zbog tog ekstremnog jaza između onoga što je spolja i što je iznutra.