U jesen 2021. godine, bihevioralna genetičarka Katrin Pejdž Harden primila je pismo na adresu svoje kancelarije na Univerzitetu u Teksasu gde predaje psihologiju. Pismo je stiglo od muškarca koji se nalazio u jednom od najstarijih teksaških zatvora u koji je dospeo sa svega šesnaest godina. U pismu je opisao svoj zločin.
Pisalo je: „Zašto bi šesnaestogodišnji dečak napao potpunu strankinju, naoružan nožem, usred dana, na prometnoj raskrsnici, i naterao je da vozi do mesta gde ju je seksualno napao? Šta bi moglo naterati jednog dečaka da uradi nešto takvo?“
Zatvorenik se obratio Harden u nadi da će dobiti odgovor, jer je znao za njeno istraživanje o tome kako geni, zajedno sa sredinom, oblikuju ljudsko ponašanje. „Počela sam da odgovaram, a onda sam pomislila: ‘Šta da mu kažem?'“ priča Harden. „Da li uopšte imam odgovor?“
Ono što ga je zapravo mučilo, kako je kasnije shvatila, jeste srž njene nove knjige (Prvobitni greh: Genetika zločina, problem krivice i budućnost oprosta) koja istražuje u kojoj meri su naši geni odgovorni za naše pogrešne postupke, pa čak i za nasilne zločine. „Mislim da je upravo to ono što ljude toliko uznemirava u nauci kojom se bavim,“ kaže ona. „Ona sugeriše da nismo imali nikakav izbor o tome koje smo gene nasledili, a ti geni mogu duboko da oblikuju naše ponašanje. Ali, i dalje jedni druge smatramo odgovornim za ono što radimo.“
Genetska lutrija zla
Harden, stara 43 godine, vodi laboratoriju za razvojnu bihevioralnu genetiku na Univerzitetu u Teksasu. Njena prva knjiga, Genetska lutrija: Zašto je DNK važna za društvenu jednakost (2021), bavila se genima i obrazovanjem — naukom iza gena koje društvo vrednuje. Novu knjigu opisuje kao „blizanca prve“, jer se bavi društveno neprihvatljivim osobinama — nasiljem, agresijom i okrutnošću — i načinom na koji nauka o njima komplikuje naše zajedničke pojmove krivice, kazne i moralne odgovornosti.
Čin rađanja deteta, kaže Harden, zapravo je „genetsko bacanje novčića“. Pri začeću, dete nasleđuje „potpuno jedinstvenu kombinaciju tri milijarde DNK ‘slova’, koja se skraćeno označavaju slovima A, C, G i T. Troslovni kod DNK — nešto poput genetske reči — naziva se kodon.“ Raspored tih kodona određuje redosled aminokiselina u proteinu koji se zatim kodira, dajući mozgu uputstvo kako da reaguje.
Harden uzima kao primer gen MAOA, koji razgrađuje neurotransmitere poput serotonina, dopamina i norepinefrina kako bi regulisao raspoloženje i reakcije na stres. Kod onih koji boluju od Brunerovog sindroma (nazvanog po genetičaru koji je pomogao u identifikaciji holandske porodice devedesetih godina prošlog veka, čiji su muškarci bili biološki sasvim obični, osim što su svi iznova i iznova bivali ozbiljno nasilni) jedno jedino slovo DNK u genu MAOA bilo je izmenjeno.
Poruka koju to izmenjeno slovo šalje telu glasi: prestani da regulišeš svoj bes. Prestani da razvijašu spoj razuma i karaktera. Obrasci nasilja zabeleženi kod srodnih muškaraca širom sveta ukazuju na prisustvo mutacija MAOA gena. Otkriveni su tek nakon DNK analize, a Harden pita: „Koliko još ljutitih, impulsivnih, društveno i intelektualno oštećenih mladića s genetskim abnormalnostima ostaje nedijagnostikovano?“
Nasleđe koje niste birali
U jednom poglavlju knjige, Harden opisuje slučaj Džefrija Landrigana, osuđenog dvostrukog ubice koji je, dok je odslužio kaznu u Oklahomi za prvo ubistvo, saznao za biološkog oca koga nikad nije poznavao, a koji je i sam bio na redu za smrtnu kaznu u drugoj saveznoj državi, zbog ubistva. Istraživanja su pokazala da usvojena deca čiji biološki očevi imaju zapis nasilja češće i sama počine nasilni zločin čak i kada s tim očevima nikad nisu živeli, niti su ih sreli.
Nakon što je 2003. dovršen Projekat humanog genoma, koji je uspešno mapirao i rasporedio čitav genetski plan čoveka, naučnici su mogli da identifikuju gene koji menjaju verovatnoću antisocijalnog ponašanja. „Sve više otkrivamo gena sa tim sitnim efektima,“ piše Harden, navodeći dugačak niz genetskih oznaka: od OXP2, koji je povezan sa fizičkim napadanjem, do CADM2 koji se vezuje za impulsivnost, GABRA2 za sklonost alkoholu, GPR139 za svađalačko ponašanje… i tako redom, u dugačkom nizu koji se proteže kroz celu stranicu.
Posmatramo li ih zasebno, to su samo zrnca peska. Ali, kada ih saberemo, grade sliku u kojoj je uticaj naših gena teško zanemariti.
Harden ipak ne veruje da je biologija naša sudbina. Svesna je da nas i sredina i naši izbori oblikuju. „Ne mislim da su ljudi potpuno dobri ili potpuno loši, i upadamo u nevolju kada tu dobrotu i zlobu pripisujemo direktno genima,“ kaže. „Iste genetske varijante koje vas možda čine agresivnijim mogu vas učiniti i tolerantnijim na rizik pa možda napustite loš brak ili osnujete sopstvenu kompaniju.“
Između biologije i morala
Harden je odrasla nadomak Memfisa u Tenesiju, u hrišćanskoj porodici. Nedeljom se ide u crkvu, sredom na biblijske studije, a otac joj je predavao školu bogoslova. Danas sebe opisuje kao „oporavljenu hrišćanku“, od kada je jednog dana, dok je bila na doktorskim studijama u Virdžiniji, ustala i napustila crkvu usred službe.
Ipak, Harden uviđa da su joj biblijske priče dale dragocenu perspektivu. Pomogla joj je da vidi duboke veze između hrišćanskih ideja i naizgled sekularnih pojmova koji su oblikovali naše institucije. Naše shvatanje kazne, odgovornosti, seksualnosti i radne etike — sve to nosi otisak hrišćanskog kalupa u koji je nekad ulivena materija naše kulture. Kalup je skinut, ali otisak je ostao.
Upravo ta religiozna dimenzija istraživanja „grešnih“ ponašanja delimično objašnjava zašto je naučni svet bio tako sumnjičav prema njenom radu. U tekstu objavljenom u The New Yorkeru 2021. godine, novinar Gidon Luis-Kraus pisao je da Harden vodi „dvofrontalni rat: s leve strane su oni koji smatraju da su geni irelevantni, a s desne oni koji tvrde da su sve.“
Naučnici su joj upućivali optužbe za eugeniku poistovećujući njen rad s istorijskim pokušajima, najozloglašenijim nacističkim, da se dokaže postojanje inferiornih rasa na osnovu genetike. Harden u knjizi odgovara: velika laž eugeničara nije bila ideja o biološkim razlikama, već ideja o čistoti. „U eugeničarskim bajkama, ljudska biologija uvek se može uredno svrstati na ‘dobro’ ili ‘loše’, a loša biologija uvek se pronalazi u demonizovanoj drugosti.“ U stvarnosti, gotovo sva genetska raznolikost postoji unutar svake rasne grupe, a dve osobe iste rase mogu biti genetski dalje jedna od druge nego dve osobe koje svet svrstava u različite rase.
Ni moralno ni biološko već oba
Naučni svet, kaže Harden, teži da ono što je prirodno smatra moralnim. To se vidi u ubrzanom istraživanju mentalnih poremećaja poput depresije, anksioznosti i zavisnosti s ciljem da o njima prestane da se misli u etičkim kategorijama ispravnog i pogrešnog. „Zavisnost je bolest mozga. Depresija nije slabost karaktera.“
No, ta tendencija da se prirodno izuzme od moralnog imala je i drugu cenu: istraživanje antisocijalnih ponašanja ostalo je zanemareno. „Poremećaj ponašanja kod dece — agresija, nasilje, odsustvo krivice — zastupljeniji je razlog upućivanja dece na psihijatrijsku negu od bilo kog drugog poremećaja, a nauka o njemu je siromašnija nego o Toretovom sindromu, shizofreniji ili anoreksiji,“ ističe Harden. „Kada naučnici ne istražuju nešto što je tako očigledna društvena pojava, to bi nas moralo naterati na razmišljanje.“
Trag koji ostavljamo jedni drugima
Tokom prve trudnoće, Harden je posezala za pričama o ženama koje su rodile ili odgajile čudovišta — filmovima poput Rosemary’s Baby i Prometeja, knjigama poput Trebalo bi govoriti o Kevinu. Tražila je katarzu. Otvarala se prema mogućim strahotama majčinstva.
Njena pozadina genetičarke učinila ju je bolno svesnom koliko malo kontrole majke zaista imaju. Zna da moderna nauka oslobađa roditelje tereta neograničene odgovornosti — deca nisu vosak u koji utiskujemo oblik, a majke nemaju apsolutnu moć nad tim „kakva će im deca ispasti“.
A ipak, na kraju dana, društvo i dalje traži nekoga kome će pripisati krivicu.
Džefri Landrigan pokušao je da osporava svoju presudu pozivajući se na biološko nasleđe kao na razlog koji ga je predodredio na nasilje. Bio je pogubljen.
„U takvim slučajevima, možemo prihvatiti da je nešto biološko. Ali, tada to znači da si zaista loš,“ kaže Harden. „Loš do srži. I onda zaslužuješ kaznu.“
Kada je pitaju o mogućnosti nekog leka ili genetskog tretmana koji bi jednog dana „izlečio“ zlo, Harden ne daje konkretan odgovor. Ali ima nadu da će ljudi barem početi da prihvataju ulogu gena kao deo šire slike. Ne kao kod koji nas osuđuje, već kao faktor koji nam može pomoći da bolje razumemo sebe i druge.
„Svaki dan donosim milion odluka o tome kako ću provesti vreme,“ kaže. „I svaki od tih trenutaka je makar malo oblikovan mojim genima. Oni su sa mnom u svakom trenutku, kao najsitnija ruka na vagi.“
(Katrin Pejdž Harden je profesorka psihologije na Univerzitetu u Teksasu u Ostinu i direktorka Laboratorije za razvojnu bihevioralnu genetiku. Njena nova knjiga „Prvobitni greh: Genetika zločina, problem krivice i budućnost oprosta“ istražuje ulogu DNK u moralnom i antisocijalnom ponašanju.)