U nastavku je deo knjige:
Ženski princip u bajkama, Marija-Lujza fon Franc
Mnogo je verzija priče o ocu koji otkriva da je demonu, zlom duhu ili samom đavolu prodao vlastitu kćer. U verziji braće Grim, devojci koja je prodata đavolu bivaju odsečene ruke. Treba primetiti da je, bar u narodnim pričama, lišavanje ruke nesreća koja pogađa samo junakinje.
Devojka bez ruku
Jednog mlinara stalno je pratila oskudica, a imao je samo svoj mlin i veliku jabuku iza kuće. Jednom kad je otišao u šumu po drva priđe mu neki starac koga još nikad nije video i koji mu reče:
„Što se mučiš cepajući drva. Ja ću te obogatiti ako mi obećaš ono što se nalazi iza tvog mlina.“
„Šta to može biti drugo do moja jabuka?“, pomisli mlinar, pa pristade i to napismeno obeća starcu. No ovaj se podrugljivo nasmeja i dodade:
„Posle tri godine doći ću po ono što mi pripada“, te otide. Kad se mlinar vratio kući, žena mu pođe ususret, govoreći:
„Reci mi, mlinaru, odakle iznenadno bogatstvo u našoj kući; odjednom su se svi sanduci i ormari napunili, a niko to nije uneo i ne znam kako se to zbilo.“
„To potiče od jednog starca koji me je sreo u šumi i obećao mi veliko blago“, uzvrati on ženi. „Ja sam mu zauzvrat obećao ono što se nalazi iza mlina: veliku jabuku za to svakako možemo dati.“
„Kuku, čoveče“, uzviknu žena zaprepašćeno, „to je bio đavo; on nije mislio na jabuku već na našu kćer koja se nalazila iza mlina i čistila dvorište.“
Mlinareva kći beše lepa i smerna devojka i živela je te tri godine u strahu božjem i bez greha. I kad su protekle te tri godine i došao dan kad je đavo trebalo da je odvede, ona se opra i kredom načini krug oko sebe. Đavo se pojavi sasvim rano, ali ne mogaše da joj se približi. Tad ljutito reče mlinaru:
„Ukloni od nje svu vodu da se više ne može prati, jer inače nije u mojoj moći.“
Mlinar se uplaši i to učini.
Sutradan se đavo opet pojavi, ali ona plakaše i suze su joj lile na ruke te one behu potpuno čiste. Tako joj se đavo opet ne mogaše približiti pa u besu reče mlinaru:
„Odseci joj obe ruke jer joj inače ništa ne mogu.“
„Kako bih mogao svom rođenom čedu odseći ruke!“ užasnu se mlinar.
„Ako to ne učiniš, moj si i tebe samog ću odvesti“, reče đavo i pripreti mu.
Otac se uplaši i obeća da će poslušati. Tad se uputi devojci pa joj kaza:
„Dete moje, ako ti ne odsečem obe ruke, odvešće me đavo. Ja sam mu u strahu to obećao. Pomozi mi, molim te, u mojoj nevolji i oprosti mi što ti nanosim zlo.“
„Dragi oče“, nato će ona, „činite sa mnom što hoćete, ja sam vaše dete.“
Potom ispruži ruke i pusti da joj se odseku.
Kad se đavo pojavi po treći put, ona je toliko dugo i mnogo plakala da su suze padale na noge te su joj one bile sasvim čiste. Tad se đavo morade povući jer izgubi na nju svako pravo.
Mlinar reče svojoj kćeri: „Zahvaljujući tebi stekao sam ovako veliko imanje; dok sam živ najlepše ću te čuvati i paziti.“
Ali devojka odgovori: „Ovde ne mogu ostati; želim da odem. Milosrdni ljudi će mi već nešto dati kad mi zatreba.“
Potom zamoli da joj se osakaćene ruke vežu na leđa, te čim sunce izađe zorom krenu na put i hodaše čitav dan dok se ne spusti noć. Tad dođe do jedne kraljevske bašte i po mesečini vide da su se u njoj nalazile voćke pune najlepših plodova. No ona nije mogla ući pošto je unaokolo bila voda. I kako je čitav dan hodala i nije okusila ni zalogaj, a glad je morila, pomisli:
„Ah, kad bih mogla da budem tamo da okusim makar jedan plod, inače ću propasti.“
Tad se baci na kolena i moljaše se prizivajući Gospoda Boga.
Odjednom se tu stvori anđeo i on zatvori branu u vodi, tako da jarak postade suv te ga ona mogaše preći. Tad ona pođe u baštu, a sa njom i anđeo. Njoj se svide jedno drvo s voćem; to behu lepe kruške, ali sve — označene. Ona ipak priđe drvetu i ustima zagrize samo jednu krušku kako bi utolila glad. Baštovan je video, no pošto je uz nju stajao anđeo, uplaši se i pomisli kako je devojka duh. Zato oćuta i ne usudi se da viče ili da duha oslovi. Kad je pojela krušku i nasitila se, ode i sakri se u žbunje. Kralj, čija je bašta to bila, dođe narednog jutra, izbroja plodove, pa kad vide da jedna kruška nedostaje, upita baštovana kuda se dela: nije pala pod drvo, a ipak je nema.
„Prošle noći“, odgovori baštovan, „ušao je neki duh bez ruku i ustima pojeo jednu krušku.“
Nato će kralj: „Kako je duh prešao preko vode? Kuda je otišao pošto je pojeo krušku?“
„Neko se u snežnobelom ruhu spustio s neba, zatvorio branu i zajazio vodu kako bi duh mogao preći preko jarka. I kako mora da je to bio anđeo, plašio sam se, ništa nisam pitao i nisam vikao. Kad je duh pojeo krušku, anđeo se ponovo vratio.“
„Ako je tako kao što kažeš, ja ću ove noći stražariti zajedno s tobom“, reče kralj.
Kad se spusti veče kralj dođe u baštu i dovede jednog sveštenika da se on obrati duhu. Sva trojica su posedala pod drvo, te su motrili unaokolo. U ponoć se devojka izmigolji iz žbunja, priđe drvetu i ponovo ustima pojede jednu krušku: pored nje stajaše anđeo u belom ruhu. Tad sveštenik istupi i upita:
„Da li dolaziš od Boga ili si od ovoga sveta? Jesi li duh ili čovek?
„Nisam duh“, odgovori ona, „već jadan ljudski stvor koga su svi napustili izuzev Boga.“
„Ako te je čitav svet napustio“, reče joj kralj, „ja te neću napustiti.“
On je povede u svoj kraljevski zamak, i pošto je bila toliko lepa i smerna, zavole je iskreno. Potom naredi da joj se načine srebrne ruke te je uze za ženu.
Kad je prošla godina dana kralj se morao krenuti u ratni pohod. On mladu kraljicu poveri svojoj majci, govoreći:
„Kad se porodi lepo je pazite i negujte i odmah mi o svemu napišite pismo.“
Kraljica rodi lepog sina. Tad stara majka žurno napiše pismo da javi kralju veselu vest. Ali se glasnik, koji je pismo nosio, zaustavi da se malo odmori kraj nekog potoka uz put ali, kako se od duga puta beše umorio, zaspa. Tad dođe đavo, koji je smernoj kraljici želeo da napakosti, pa majčino pismo zameni drugim u kome je stajalo da je kraljica donela na svet čudovište. Kad kralj pročita pismo, veoma se uplaši i ražalosti, ali otpisa da kraljicu dobro paze i neguju dok se on ne vrati. Glasnik krenu s pismom, opet se malo odmori na istom mestu i ponovo zaspa. Tad se i đavo opet pojavi i stavi mu u džep drugo pismo u kome je pisalo da kraljicu i njeno dete ubiju. Stara majka se veoma uplaši kad primi pismo, i ne mogavši u to poverovati, ona još jednom napiše kralju pismo, ali primi isti takav odgovor. Đavo, koji je glasniku svaki put podmetao lažno pismo, udesio je u poslednjem pismu da još stoji da se kao dokaz da je kraljica ubijena sačuvaju njene oči i jezik.
Stara majka je plakala što je nevinu krv trebalo proliti. Stoga je naredila da se noću dovede jedna košuta, pa je njoj isčupala jezik i iskopala oči i sačuvala ih. Zatim se obrati mladoj kraljici:
„Ne mogu dopustiti da te ubiju iako to kralj naređuje, ali ovde više ne smeš ostati; pođi sa svojim detetom u beli svet i nikad se više ne vraćaj.“
Ona joj dete priveza na leđa te jadna žena ode uplakanih očiju. Dođe u neku veliku divlju šumu, tu pade na kolena pa se moljaše Bogu. Tad se pojavi anđeo gospodnji i povede je u jednu kućicu na kojoj se nalazila tablica sa natpisom: Ovde živi svako slobodno. Iz kućice izađe snežnobela devica koja joj reče:
„Dobro došla, gospođo kraljice“, i uvede je unutra.
Zatim joj odveza s leđa malog dečaka i stavi joj na grudi da ga podoji, a zatim ga položi u lepo namešteni krevetac.
Tad jadna žena upita: „Kako znaš da sam bila kraljica?“
„Ja sam anđeo koga je poslao Bog da neguje tebe i tvoje dete“, odgovori bela devica.
Tako kraljica ostade u toj kući sedam godina, gde beše lepo negovana i gde joj, Božjom milošću a zbog njene smernosti, izrastoše odsečene ruke.
Najzad se s bojnog polja kralj vrati kući, i prvo je hteo videti svoju ženu i dete. Tad stara majka zaplače, govoreći:
„Zli čoveče, što si mi pisao da dve nevine duše pogubim!“, pa mu pokaza oba ona pisma koja je đavo krivotvorio.
„Učinila sam onako kako si naredio“, nastavi ona i kao znamenje pokaza mu jezik i oči.
Tad kralj još jače zaplače zbog svoje jadne žene i sinčića, pa se stara majka sažali i reče:
„Budi srećan, ona je još živa. Sažalila sam se na nevina bića pa sam naredila da se potajno zakolje košuta i da joj se iščupa jezik i izvade oči, a tvojoj ženi sam vezala dete za leđa i rekla joj da pođe u beli svet. Ona je morala obećati da se ovamo nikad više neće vraćati jer si ti toliko na nju bio gnevan.“
„Ići ću“, reče kralj, „toliko daleko dokle je nebo plavo i ništa neću jesti ni piti sve dok ne nađem svoju dragu ženu i dete, ukoliko u međuvremenu nisu nastradali ili skapali od gladi.“
Tako je kralj sedam godina tumarao i tražio ih po svim grebenima i pećinama, ali ih nije našao pa je pomišljao da su netragom propali. Za sve to vreme nije jeo ni pio, ali Bog ga je održao u životu. Konačno dođe u jednu veliku šumu i u njoj ugleda kućicu na kojoj je stajala tablica s natpisom: Ovde živi svako slobodno. Tad izađe bela devica, uze ga za ruku, uvede i reče:
„Dobro došao, gospodaru kralju“, i upita ga odakle dolazi.
„Sedam godina sam“, odgovori on, „tumarao i još uvek tražim svoju ženu sa detetom, ali ne mogu ih naći.“
Anđeo mu ponudi jelo i piće, ali on to ne uze nego pristade da se samo malo odmori. Ali umor ga savlada pa leže da malo odspava i pokri se maramom preko lica.
Potom se anđeo uputi u sobu gde je sedela kraljica sa svojim sinom koga je obično zvala Tugoslav, i reče joj: „Izađi s detetom, muž ti je došao.“
Tad se ona zaputi tamo gde je on ležao, a marama mu pade s lica. Nato će ona:
„Tugoslave, podigni očevu maramu i pokrij mu lice.“
Dete podigne maramu i ponovo mu pokri lice. Ali u polusnu čuje to kralj pa sav radostan pusti da mu marama još jednom padne. Tada dečačić postade nestrpljiv pa upita:
„Draga majko, kako da svom ocu pokrijem lice; ta ja nemam oca na ovom svetu. Naučio sam da se molim: Oče naš, koji si na nebu. Ti si rekla da mi je otac na nebu i da je to dragi Bog. Kako to da sad ovog neznanca priznam za oca? To nije moj otac!“
Kad kralj to ču, podiže se i upita ko je ona.
Nato će kraljica: „Ja sam ti žena, a ovo je tvoj sin Tugoslav.“
No kad on ugleda u nje žive ruke, on reče: „U moje žene ruke su bile od srebra.“
„Milostivi Bog je“, odvrati kraljica, „učinio da mi narastu nove prave ruke“, i anđeo uđe u sobu, donese srebrne ruke i pokaza mu ih. Tek sada on postade potpuno siguran da je to njegova draga žena i dragi sin. On ih ljubljaše i beše radostan pa reče:
„Težak kamen spao mi je sa srca.“
Potom ih Božji anđeo još jednom pogosti hranom, a zatim oni pođoše u kraljev dvor, njegovoj staroj majci. Tad svuda beše velika radost i kralj i kraljica održaše još jednom svadbu i tako zadovoljno življahu sve do svoje blažene smrti.
______________
U narodnom predanju, tema vodeničara krajnje je dvosmislena. Posmatrano iz naivne perspektive, perspektive seljaka, mlevenje žita i nije pravi posao. Mlinar je jedini seljak koji ne obavlja teške radove, neka vrsta primitivnog Merkura koji zahvaljujući svojoj prepredenosti zna kako da natera vodu ili vetar da radi umesto njega; iskorišćavanje energije vode i vetra jedan je od čovekovih najstarijih izuma. Nekada su žito mleli životinje ili robovi koji su bez predaha okretali ukrug mlinski kamen, i to je bio stravično težak posao. Grčka reč mechane znači „lukavstvo, trik“: vodenica je tehnički trik koji olakšava posao.
U narodnom predanju postoje bezbrojne priče u kojima bogati mlinar iskorišćava marljive seljane iz susedstva: on određuje kupovnu cenu žita i prodajnu cenu brašna, poseduje lukavstvo koje mu omogućuje da iskorišćava primitivnog seljaka, te je stoga na ratnoj nozi s njim. Seljaci kažu: „On samo sedi tamo i zahvaljujući lukavstvu s vodom diže cene.“ Kao takav je prikladan predmet projekcije koja u njemu vidi đavola na delu i demona moći.
Mlin, međutim, predstavlja i jedan ingeniozan izum, koji pametno i kreativno koristi prirodnu energiju. A točak je mandala. Zato je mlinar i konstruktivna figura, neka vrsta Hermesa-Merkura, te pripada toj mitološkoj porodici. U narodnom predanju se često javlja kao dobrotvor koji u vreme obilja pravi zalihe brašna a u periodu oskudice te zalihe deli. Za njega se otud može reći da ima merkurovski kvalitet ljudske svesti, koji se može koristiti bilo za dobro ili za zlo…