U nastavku su delovi knjige:
Kako ovladati sopstvenom senkom (Kako razumeti mačnu stranu psihe), Robert Džonson:
Naša senka, tlo na koje bacamo sve one odlike naših ličnosti kojih se odričemo. Ti delovi kojih smo se odrekli izuzetno su dragoceni i nikako se ne smeju prenebregavati. Kao što je obećano za vosu života, tako i naša senka ne košta ništa i uvek je prisutna, toliko neposredno da to može da izazove nelagodnost. Uvažavanje i prihvatanje sopstvene senke predstavlja istinsku duhovnu disciplinu. To je čin pravljenja celine i samim tim sveti čin i najvažnije iskustvo koje stičemo za života.
……………………………
Kažu da je Jungu bila najdraža priča koja ide otprilike ovako: Voda života je poželela da se opredmeti na površini zemlje, ne bi li stavila do znanja da postoji, pa se zapenila toliko da su se njeni mehurići popeli uza zid arteskog bunara i ona je potekla bez ikakvog napora ili ograničenja. Ljudi su dolazili da piju tu čarobnu vodu, a ona ih je negovala jer je bila toliko čista i bistra, oslobođena bilo kakvih stranih primesa, da je čoveku davala novu snagu i svežinu.
Međutim, ljudski rod nije mogao da se zadovolji time i nije bio u stanju da ostavi da se baš ništa ne menja u tom rajskom stanju. Zato su ljudi postepeno počeli da ograđuju bunar, da naplaćuju ulaznice, da tvrde kako upravo oni poseduju to parče zemljišta kraj bunara, da donose komplikovane propise o tome ko uopšte ima pravo da dođe do bunara, da zaključavaju kapiju pred bunarom. Nije prošlo mnogo vremena, a bunar je postao vlasništvo moćnika i elite. Vodu je to naljutilo i uvredilo; prestala je tu da teče i zapenila se na nekom drugom mestu. Ljudi koji su posedovali zemljište oko prvog bunara bili su do te mere zaokupljeni svojom moći i imovinom da uopšte nisu primetili da je voda usahla. Nastavili su da prodaju tu nepostojeću vodu i samo su malobrojni uočili da tu više nije bilo istinske snage.
Međutim, neki nezadovoljni ljudi veoma odvažno su se upustili u traganje i na kraju su uspeli da pronađu novi arteski bunar. Ubrzo je i on pao pod kontrolu vlasnika zemljišta, pa je i njega zadesila ista sudbina kao onaj prvi bunar. Izvorska voda je onda prešla na neko treće mesto – i to se tako događa u celoj istoriji čovečanstva.
To je veoma tužna priča, a Jung je njome bio posebno dirnut zato što je video kako se neka elementarna istina može zloupotrebiti i toliko podriti da se pretvori u egocentričnu igrariju. Nauka, umetnost, a pre svega psihologija žrtve su tog mračnog procesa. Međutim, ono što u toj priči predstavlja čudo jeste to što voda uvek ponegde izvire i dostupna je svakom inteligentnom biću koje je u dovoljnoj meri odvažno da pronađe živu vodu u njenom sadašnjem obliku.
Voda se često koristi kao simbol najdublje duhovne hrane čovečanstva. Voda, kao i uvek, teče i u našem istorijskom trenutku jer je taj večni bunar odan svom zadatku; međutim, izvori se nalaze na nekim čudnim mestima. Često se dešava da voda prestane da izvire na mestima na kojima smo navikli da izvire da bi se onda iznenada pojavila na nekim sasvim neočekivanim lokacijama. Ipak, hvala Bogu, voda je još uvek tu.
Mi ćemo u ovoj knjizi ispitati neke od čudnih mesta na kojima danas izvire voda.
……….
Gde god da se nalazimo, potrebno je da odamo počast onom delu našeg života koji leži u senci kako bismo oslobodili one kvalitete koje smo zaboravili ili ignorisali.
Odbaciti tamnu stranu čovekove prirode zapravo znači skladištiti ili akumulirati tamu; to se kasnije ispoljava kroz sumorno raspoloženje, psihosomatske bolesti ili nesvesno izazvane nesreće. Sada se suočavamo sa onim što je akumuliralo čitavo društvo koje bogotvori svoju svetlu stranu i odbacuje tamnu, pa se taj ostatak ispoljava kao rat, ekonomski haos, štrajkovi, rasna netrpeljivost. Naslovne strane svih novina bacaju nam u lice tu našu kolektivnu senku. Mi moramo biti celoviti, sviđalo se to nama ili ne; jedini izbor sastoji se u tome da li ćemo svesno inkorporirati senku i učiniti to sa izvesnim dostojanstvom ili ćemo to uraditi posredstvom nekog vida neurotičnog ponašanja.
Džordž Bernard Šo (George Bernard Shaw) rekao je da je umetnost jedina alternativa mučenju. To znači da ćemo se ili baviti vlastitom kreativnošću (u ceremonijalnom ili simboličkom svetu) ili ćemo biti prinuđeni da se suočimo s njenom alternativom – brutalnošću.
Bilo kakvo nastojanje ka popravci našeg rasparčanog sveta mora početi od pojedinaca koji poseduju uvid i hrabrost da ovladaju sopstvenom senkom. Ništa „tamo spolja“ neće biti od pomoći ako snažno deluje unutrašnji projekcioni mehanizam ljudske vrste. Sklonost da se vlastita senka vidi „tamo spolja“, u susedu ili nekoj drugoj grupi, u suštini je ono što održava razaranja.
Podučavao sam ženu kako da odbije njegovu senku – da se pritom ne bori i da se ne povlači u ledenu usamljenost, već samo da ostane usredištena u sebi. Pošto se ona nije hvatala na mamac, kuća se čitav niz dana tresla od snage senke. Na kraju je taj muškarac shvatio šta radi i među njima je bio moguć kvalitetan dijalog. Senka se vratila svom prvobitnom izvoru i postala je krajnje konstruktivna.
Postoji jedna divna izreka koju pripisuju Mahatmi Gandiju: „Ako sledimo starozavetna pravila – oko za oko i zub za zub – na kraju ćemo živeti u slepom i bezubom svetu.“
Možete odbiti projekciju senke i prekinuti beskrajnu spiralu osvete ukoliko imate svesnu kontrolu nad sopstvenom senkom. Biti u prisustvu tuđe senke i ne odgovoriti jeste ravno genijalnosti.
…….
U jednom od prvih brojeva časopisa Psychology Today na naslovnoj strani je krupnim slovima pisalo: „Nemojte samo da radite nešto. Stojte tu.“ Koliko god da to deluje šaljivo, to je budizam na koji nam je skrenuta pažnja u trenutku kada nam je to zaista nasušno potrebno. Visokosvesnim čekanjem uzdižemo paradoks do sledeće faze njegovog razvoja. Ego ne može više da učini: on mora da čeka na ono što je veće od njega samog.
Dr Mari-Luiz fon Franc objašnjava to svojim sasvim neposrednim jezikom, bez okolišanja:
Jung je rekao da kada se čovek nađe u situaciji u kojoj nema izlaza, ili kada uđe u neki konflikt za koji ne postoji rešenje, to u stvari predstavlja klasični početak procesa individuacije. To i treba da bude nerešiva situacija: naše nesvesno želi beznadežni konflikt ne bi li egosvest bila saterana uza zid, kako bi čovek bio primoran da shvati da je sve što čini pogrešno i da će, kako god da odluči, doneti pogrešnu odluku. To treba da sruši superiornost ega, koji uvek deluje na osnovu iluzije da je on taj koji snosi odgovornost za odluku. Sasvim prirodno, ako čovek kaže: „Pa onda jedino što mogu da učinim jeste da pustim da se stvari odvijaju onako kako se odvijaju i da ne donosim nikakvu odluku, već samo da odugovlačim i gledam da se nekako iskobeljam iz svega toga“, to je podjednako pogrešno, jer se onda, sasvim prirodno, ništa neće dogoditi.
Međutim, ako je čovek dovoljno etičan da pati do same srži svoje ličnosti, onda se, uglavnom… manifestuje Sopstvo. Religijskim jezikom rečeno, mogli biste kazati da takva beznadežna situacija treba čoveka da primora da se osloni na božji čin. Psihološkim jezikom rečeno, beznadežna situacija, koju anima veoma vešto aranžira u čovekovom životu, ima za cilj da ga dovede do stanja u kome će on biti kadar da iskusi Sopstvo. Kada razmišljamo o animi kao o vodiču duše, skloni smo da vidimo Beatriče, koja Dantea vodi gore u Raj, ali pritom ne bismo smeli da zaboravimo da je on to doživeo tek pošto je prošao kroz Pakao. Anima obično ne uzima čoveka za ruku i ne vodi ga pravo u Raj; ona ga prvo baca u vreli kotao u kome se neko vreme lepo krčka.*
Pristati na paradoks znači pristati na patnju koja je veća od ega. Religijsko iskustvo leži upravo u onoj tački nerešivosti u kojoj osećamo da ne možemo ni korak dalje. To je poziv na ono što je veće od nas samih.