„U prošlosti je trauma podrazumevala doživljavanje psihološkog ekstrema koji je bio izuzetak, a ne pravilo. Psihijatar i neuronaučnik Besel van der Kolk priznaje da su on i njegove kolege doprineli ovoj pogrešnoj percepciji traume kada su, sedamdesetih godina, definisali PTSP radeći sa veteranima iz Vijetnama. Danas, kaže Van der Kolk, znaju da trauma, nažalost, nije neuobičajena.
U jednoj od video-lekcija, van der Kolk istražuje rasprostranjenost traume i njene posledice. On objašnjava zašto trauma ne znači da postoji nešto pogrešno što treba popraviti već da iskustva i ponašanja treba razumeti.
Besel van der Kolk kaže:
„Trauma je toliko rasprostranjena da, ako mislite da je nikada niste videli, niste dovoljno dobro gledali.
Srećamo ljude koji planu.
Srećemo ljude koji se povuku u sebe.
Srećemo ljude koji su veoma teški.
Znate, retka je porodica koja nema narkomana, alkoholičara ili osobu sa poremećajem. Jedna stvar koju volim da kažem kada držim predavanje jeste: „Da li ima normalnih ljudi, koji dolaze iz normalnih porodica, u publici?“ I ponekad jedna ili dve osobe podignu ruku. Ja kažem: „Mogu li da dođem kod vas na Dan zahvalnosti? Jer nikada nisam bio u normalnoj porodici.“
Moje ime je Besel van der Kolk. Ja sam psihijatar, neuronaučnik. Proučavam traumu već oko 50 godina. Lečio sam veliki broj različitih traumatizovanih populacija, video traumu u mnogim zemljama širom sveta i autor sam knjige Telo sve beleži (The Body Keeps the Score).
Važno je da ljudi shvate da ne zna svaki stručnjak za mentalno zdravlje o čemu ovde govorimo. Uobičajeni pristup u psihijatriji i psihologiji jeste da nešto nije u redu sa vama i da vas treba popraviti. To je veoma drugačiji stav od rada sa traumom. U vreme kada sam počeo da radim za VA, grupa nas je počela da definiše šta je trauma i šta se dešava ljudima. Bilo je to 1978. godine, a Vijetnamski rat se završio pre šest ili sedam godina. Prvog dana kada sam upoznao veterane iz Vijetnama, bio sam zapanjen. Stalno su se vraćali na svoje poginule saborce. Kao da su im srca ostala sa ljudima kojih više nema. Teško su voleli svoje supruge i devojke. Teško su se na smislen način uključivali u sadašnji trenutak. To su bili momci mojih godina, pametni i sposobni, ali očigledno samo senka onoga što su nekada bili. Ono što je takođe bilo upečatljivo jeste da su većinu vremena bili pasivni. A onda bi im neko rekao nešto razočaravajuće i oni bi od nule došli do deset i eksplodirali u izuzetnom besu. Kao da se nešto dogodilo što im je otežalo da regulišu svoje reakcije na okruženje.
Moje kolege i ja počeli smo da razmišljamo po čemu se ono od čega ovi ljudi pate razlikuje od onoga što piše u psihijatrijskim udžbenicima. Tako sam pronašao knjigu iz 1941. godine koju je napisao Abram Kardiner, koji je radio sa vojnicima iz Drugog svetskog rata. On je napisao: „Ovi ljudi pate od psihoneuroze. Njihova tela nastavljaju da iznova proživljavaju tu strašnu, zastrašujuću situaciju, i taj događaj se stalno vraća kroz slike, ponašanja i telesne senzacije.“ To je postalo srž naše definicije PTSP-a. Napisali smo:
„Ovi ljudi su bili izloženi izuzetnom događaju koji je izvan uobičajenog ljudskog iskustva.“ I kada se danas osvrnemo, vidimo koliko smo bili neupućeni i uskogrudi, jer se ispostavilo da to uopšte nije neobično iskustvo.
Trauma je zapravo, za razliku od onoga što smo prvobitno mislili, izuzetno česta. Jedna od pet žena u Americi ima istoriju seksualnog zlostavljanja. I mnogi muškarci takođe imaju takva iskustva. Jedno od četvoro dece bude ozbiljno pretučeno od strane roditelja. Jedno od osmoro dece svedoči fizičkim sukobima između roditelja. Ljudi obično pomisle na vojsku kada govore o traumi, ali kada smo počeli da radimo sa decom iz urbanih sredina, količina traume koju su ta deca doživela bila je nezamisliva.
Priroda traume je takva da iskustvo ulazi kroz vaše uši, kroz kožu, kroz oči, i spušta se u vrlo primitivni deo vašeg mozga koji automatski tumači šta se dešava. Da li je ovo opasno ili je bezbedno? Događaj postaje traumatičan kada ne postoji ništa što možete da učinite da izbegnete ono što je neizbežno, i vaše telo automatski prelazi u stanje borbe, bega ili kolapsa. Dugotrajna posledica traume jeste da nastavljate da reagujete na blage stresore kao da vam je život ugrožen. Zbog toga postajete preterano reaktivni. Neko vas može iznervirati u supermarketu. Može da vas preplavi bes u saobraćaju. Možete imati poteškoće da tolerišete ponašanje partnera ili dece. I većina ljudi zapravo jedva da je svesna — ili uopšte nije svesna — da su njihove reakcije ukorenjene u iskustvima iz prošlosti. Sam događaj je završen, ali vi nastavljate da reagujete kao da ste u opasnosti. Zato je veliki izazov u lečenju traume sledeći:
kako pomoći ljudima da žive u telu koje se oseća suštinski bezbedno?
Tradicija u mentalnom zdravlju često potiskuje stvarnost života ljudi. Na primer, tek poslednjih nekoliko godina ljudi počinju da govore o uticaju siromaštva, rasizma ili nezaposlenosti. Umesto toga, ljude smo etiketirali: „Nešto nije u redu s tobom, hajde da te popravimo.“ Ali ako odete kod lekara ili terapeuta koji to ne razume, oni će pokušati da vas „poprave“ lekovima ili kognitivno-bihejvioralnim terapijama kako biste prestali da radite te „čudne stvari“. To obično ne daje dobre rezultate.
Ono što je bilo veoma jasno jeste da boravak u odnosu u kome vas ljudi mogu čuti, gde možete govoriti o tome koliko se loše osećate, gde možete govoriti o svojoj krivici i početi da otkrivate odakle ta osećanja dolaze, koliko su stara i kako su nastala kao odgovor na određene događaje u vašem životu — to je zapravo veoma korisno. Jer potrebno je da razvijete dubok osećaj: „Ovo mi se dogodilo. Sa ovim se suočavam. I moram da se pobrinem za rane koje nosim u sebi.“
Ova tema samosaosećanja i razumevanja da su vaše reakcije smislenе i ukorenjene u zaglavljenosti u prošlosti izuzetno je važan deo početka oporavka od traume. Većina nas su preživela nešto — neki nešto mnogo teže od drugih. I zato, ako me pitaju kakvo bih nasleđe voleo da ostavim, rekao bih: želim da naše društvo razume traumu i da učini sve što je potrebno kako bi ljudi koji odrastaju u teškim uslovima mogli da razviju mozak i um koji će im omogućiti da postanu punopravni članovi društva. To je naše veliko pitanje i veliki izazov pred nama.“