Svaki čovek zna šta je bol. Dovoljna je posekotina na prstu, glavobolja ili bol u leđima da prepoznate iskustvo koje deli čitavo čovečanstvo. Ali ono što se mnogo ređe primećuje jeste da bol nikada nije bio samo biološka činjenica. Način na koji ga doživljavate, tumačite i podnosite oblikovan je istorijom, religijom, kulturom i celim društvenim kontekstom.
Danas se bol objašnjava nervnim završecima, centrima u mozgu i biohemijskim procesima. Pre nekoliko hiljada godina ljudi su ga pripisivali demonima, bogovima ili zlim silama koje su ulazile u telo kroz nos ili uši. Iako su se objašnjenja promenila, jedna stvar ostala je ista: čovek je oduvek pokušavao da patnji pronađe smisao.
Upravo tom dugom putovanju kroz istoriju bola posvećen je tekst istraživača sa Univerziteta Teeside, objavljen u časopisu The Conversation.
Od demona do nervnih završetaka
Da biste razumeli savremenu medicinu bola, potrebno je da se vratite mnogo vekova unazad. U drevnim civilizacijama bol nije bio posledica oštećenja tkiva ili rada nervnog sistema. Smatralo se da ga izazivaju spoljne sile: zli duhovi, bogovi ili nevidljive energije koje zaposede telo. Zbog toga su i načini lečenja bili u skladu sa tadašnjim razumevanjem sveta. Koristili su se rituali, amajlije, obredi isterivanja duhova, pa čak i pokušaji da se „začarana“ telesna tečnost izbaci kijanjem, povraćanjem ili mokrenjem.
Stari Egipćani verovali su da, ukoliko nema vidljive povrede, uzrok bola mora biti natprirodan. Istovremeno, razvili su i iznenađujuće praktične metode za lečenje rana, koristeći med i kuvanu žablju kožu u ulju, što pokazuje da su se magijska i empirijska medicina dugo razvijale paralelno.
Grčki lekari, predvođeni Hipokratom, napravili su važan korak ka prirodnijem objašnjenju. Smatrali su da bol nastaje kada se naruši ravnoteža četiri telesna soka — krvi, sluzi, žute i crne žuči. Lečenje je podrazumevalo vraćanje izgubljene harmonije biljnim i životinjskim preparatima.
Kada je bol postao moralna obaveza?
Srednji vek nije promenio samo medicinu, već i značenje bola. U evropskoj hrišćanskoj tradiciji patnja je dobila duboku moralnu i religijsku dimenziju. Iako su manastiri raspolagali opijumom i drugim sredstvima koja su mogla ublažiti bol, njihova primena nije uvek bila poželjna. Za mnoge vernike bol je predstavljao iskušenje vere ili put ka duhovnom pročišćenju. Trpljenje nije bilo znak nemoći, već vrline.
Ovakav pogled na bol nije nestao sa srednjim vekom. Njegovi tragovi prisutni su i danas.
Neke žene i dalje odlučuju da porođaj prođu bez anestezije, smatrajući da bol predstavlja važan deo iskustva rađanja. Takva odluka nije isključivo medicinska, već nosi i kulturno, religijsko ili simboličko značenje.
Autorka teksta podseća da način na koji govorite o bolu nikada nije potpuno odvojen od vrednosti zajednice kojoj pripadate.
Zašto i danas verujete da bol treba ćutke podneti?
Sa slabljenjem religijskog autoriteta nije nestala ideja da bol treba podnositi dostojanstveno. Ona je samo promenila filozofsko uporište.
Veliki uticaj izvršio je stoicizam, koji uči da čovek ne može uvek kontrolisati ono što mu se događa, ali može kontrolisati sopstveni odgovor na patnju. Otuda i danas često čujete rečenice poput: „izdrži“, „stisni zube“, „nije to ništa“ ili „nemoj praviti dramu“. U mnogim kulturama tiho podnošenje bola smatra se znakom karaktera, samokontrole i otpornosti.
Međutim, istraživanja pokazuju da je izražavanje bola jednako prirodno ljudsko ponašanje. Uzvici, jauci i verbalno iskazivanje patnje veoma su slični među ljudima širom sveta i imaju važnu društvenu funkciju — omogućavaju drugima da prepoznaju da vam je potrebna pomoć i podstiču međusobnu povezanost.
Drugim rečima, ni ćutanje ni glasno izražavanje bola nisu samo lične osobine. Obe reakcije nastaju na preseku biologije, kulture i istorije.
Bol je, dakle, univerzalno iskustvo, ali nikada univerzalno doživljen. I možda upravo u tome leži njegova najveća složenost. Više ne verujete da ga izazivaju demoni niti da predstavlja božansku kaznu (bar u to ne veruje dobar deo zapadne populacij). Ipak, kao i ljudi pre više hiljada godina, i dalje pokušavate da odgovorite na isto pitanje: kako dati smisao patnji?