Džim Al-Kalili je fizičar višestruko nagrađivan za popularizaciju nauke. Poznat je po javnom angažmanu širom sveta kroz pisanje i predavanja, akademski je stručnjak koji fundamentalno doprinosi teorijskoj fizici, posebno u teoriji nuklearnih reakcija, kvantnim efektima u biologiji, otvorenim kvantnim sistemima i temeljima kvantne mehanike.
Al-Kalili je teorijski fizičar na Univerzitetu u Sariju, gde drži počasnu katedru fizike, kao i univerzitetsku katedru za javno angažovanje u nauci. Doktorirao je na teoriji nuklearnih reakcija 1989. godine i objavio je brojne radove u toj oblasti. Njegovo trenutno interesovanje su otvoreni kvantni sistemi i primena kvantne mehanike u biologiji.
U jednom od zanimljivijih predavanja na temu sadašnjosti, prošlosti i budućnosti gde je govorio i o svojoj knjizi (O vremenu, fizika koja pokreće univerzum) Al-Kalili je između ostalog rekao:
„Da li je sadašnjost iluzija?
Čak i u Ajnštajnovoj specijalnoj teoriji relativiteta možemo uvideti da koncept „sada“, apsolutnog univerzalnog trenutka sadašnjosti, jednostavno nema smisla. Čovek može zamisliti dva događaja. Ja mogu doživeti dva događaja koji mi se čine kao da su se desili u isto vreme. To su istovremeni događaji. E sad, ako znam da su se desili na jednakoj udaljenosti od mene, onda, iako je bio potreban delić sekunde da svetlost iz ta dva događaja, signal, stigne do mojih očiju, mogu ići unazad i reći:
„Pa, ako sam video da se dešavaju u isto vreme, gledajući unazad, oni su morali zapravo desiti, poput bljeskova svetlosti. Ti bljeskovi svetlosti su se morali desiti istovremeno jer sam ja na pola puta između njih i video sam ih kako se dešavaju u isto vreme.“
Ali za drugog posmatrača koji prolazi pored mene brzinom bliskom svetlosti, oni neće izgledati kao da su se desili u isto vreme. I to je nešto što generacije studenata fizike moraju da nauče, nešto što se zove relativnost istovremenosti, što vrlo jasno pokazuje da ono što jedan posmatrač smatra za „sada“, kao dva događaja koja se dešavaju u nekom trenutku vremena za koji oni kažu da se desio sada, drugi posmatrač se neće složiti, reći će:
„Ne, jedan događaj se desio pre drugog.“
Zapravo, možemo čak zamisliti scenario gde ja vidim jedan događaj kako se dešava, nazovimo ga događaj A, neposredno pre događaja B. Za drugog posmatrača koji se kreće veoma brzo u odnosu na mene, on može videti događaj B kako se dešava pre događaja A. Pa, gde je onda to „sada“, ako su nam prošlost i budućnost pomešane?
Sada, naravno, ono što nam je zabranjeno je nešto što se zove kršenje uzročnosti. Dakle, ako je događaj A bio uzrok događaja B, onda niko ne može videti da se B dešava pre A. Znate, ako je događaj A to što ja pucam iz pištolja, a događaj B to što je neko pogođen i pada, nećete videti da su pogođeni pre nego što sam ja opalio iz pištolja, jer možete zamisliti da me oni tada spreče da pucam iako su već pogođeni. Znam da je to prilično nasilan primer. Ne težim da koristim nasilne primere u fizici, ali eto, to bi moglo da ilustruje. Ali, činjenica je da ako jedan događaj može uticati na drugi, onda postoji redosled u koji ne možete da dirate. Uzrok mora doći pre posledice. Ali, ako su ta dva događaja dovoljno udaljena i dovoljno blizu u vremenu, tako da nema dovoljno vremena da se svetlosni signal prenese između njih, onda kažemo da oni nisu uzročno-posledično povezani. I u fizici o njima govorimo kao o prostorno razdvojenim događajima. Dakle, u tom slučaju, redosled događaja A i B može biti nejasan. Neko može videti A pre B, neko drugi može videti B pre A. I kada to shvatite, shvatite da ne možete precizno odrediti univerzalni trenutak sadašnjosti ako možemo zameniti prošlost i budućnost.
Tako taj trenutak sadašnjosti postaje prilično nejasan, prema teoriji relativiteta. I dok u ovoj teoriji jasno vidimo da postoji nejasnoća oko onoga što bismo nazvali univerzalnim „sada“ – takva stvar u relativnosti ne postoji – čak i u manifestnom vremenu, našem psihološkom ili proživljenom vremenu, postoji nejasnoća oko toga šta znači reći „sada“. Osim činjenice da se stalno menja – odredite jedan trenutak u vremenu kao „sada“, ali on je već u prošlosti dok ste to izgovorili – ali pojam da je sadašnjost jedan trenutak takođe zaista nije nešto što vidimo u psihološkom vremenu. To je proširena sadašnjost. Ona ima svoju „debljinu“.
Za početak, kada se dogodi neki događaj, naravno, u relativnosti, rekao sam da se događaj desi, događaji A i B se dese, i postoji određeno konačno vreme da bi svetlost stigla do mojih očiju iz tih događaja. Postoji i vreme da ta svetlost „uđe u moje oči“, dopre do mog mozga, bude procesuirana, i da ja postanem svestan da se taj događaj desio. Dakle, postoji ono što se zove perceptivna latencija, kašnjenje između dešavanja događaja i nas koji postajemo svesni toga. A to može biti bilo šta do trećine ili više sekunde kasnije.
Dakle, kada bi trebalo da smatramo da se nešto dešava? Kada se desilo ili kada smo mi svesni toga? Tu već postoji ta nejasnoća. Ali recimo da je to trenutak kada se nešto dešava. Šta je sa tim kada „sada“ počinje za nas? Pa, opet, prilično je nejasno. Primer je način na koji doživljavamo muzičko delo. Mi ne čujemo samo jednu po jednu notu koja zamenjuje prethodnu notu jer je ona nestala i u našoj je prošlosti. Ne, mi doživljavamo muziku kao kontinuum, a način na koji to radimo je kroz ono što se zove epizodična sećanja. Mi skladištimo sećanja na događaje u našem mozgu koja su zatim spojena u kontinuum tako da nismo svesni samo note iz sadašnjeg trenutka. Svesni smo nekog konačnog vremena u prošlosti, spojeni smo zajedno da bismo dobili muziku u kojoj uživamo. Dodajte tome i činjenicu da mi predviđamo kuda muzika ide u budućnosti, iako je još nismo čuli. I tako je ono što bismo smatrali sadašnjim „sada“ zapravo prošireni vremenski period koji se oslanja na prošle događaje koji su još uvek pohranjeni u našem sećanju i kojima imamo pristup, iako u sadašnjem trenutku uvek pristupamo bilo kom momentu u prošlosti. To je još uvek tu i daje nam taj osećaj da doživljavamo protok vremena ili konačno trajanje trenutka sadašnjosti.
Ali u fizici, u ovom trenutku nema ničeg posebnog. To je samo tačka na vremenskoj osi u četvorodimenzionalnom prostor-vremenu.“