Samom sebi

U nastavku je deo knjige:

Samom sebi, Marko Aurelije

Peta knjiga

1. Ako se u zoru probudiš zlovoljan, pomisli ovo: „Probudio sam se zato da kao čovek krenem na posao. Pa zar da onda budem zlovoljan kad se spremam da radim ono zbog čega postojim i zbog čega sam i došao na svet? Ili sam možda predodređen za to da ležim u krevetu i da se grejem?“ – „Pa, to je prijatnije.“ – A zar si ti rođen samo za prijatnost? Da li si uopšte stvoren da bi uživao ili radio? Zar ne vidiš kako i cveće, i ptice, i mravi, i pauci, i pčele rade svoje poslove i kako prema svojim mogućnostima zajedno sa nama izgrađuju svemir? I zar ti nećeš da vršiš dužnosti čoveka? Zar ne težiš za ciljem koji ti je postavila priroda? – „Ali ja moram da se odmorim.“ – Svakako, i ja tako mislim. Ali je priroda odredila granice i tome, a isto tako i jelu i piću. A ti ipak prelaziš granice onoga što bi ti moralo biti dovoljno. Ne činiš to samo kad je u pitanju rad; tu ostaješ u „granicama mogućnosti“. To je zato što samog sebe ne voliš, jer bi inače voleo i svoju prirodu i njenu volju. Drugi ljudi, oni koji vole svoj poziv, propadaju na svome radu, ne stižu ni da se umiju ni da jedu. Pa zar ti svoju prirodu voliš manje nego livac svoju umetnost, ili igrač svoju, ili gramžljivac novac, ili slavoljubiv čovek ono malo slave? Kad ovi ljudi oduševljeno rade svoj posao, onda ostavljaju i jelo i spavanje, samo da uzmognu stvoriti ono što im leži na srcu. A zar delovanje za opštu korist tebi izgleda manje značajno i nedostojno tolikog truda?
2. Kako je lako odagnati i izbrisati svaku predstavu koja nam smeta ili ne odgovara našem biću i opet steći duševno spokojstvo!
3. Smatraj sebe dostojnim svake reči i svakog rada koji odgovara prirodi. Ne daj da te u tome uznemire ogovaranje i pričanje ljudi koje će uslediti. A nemoj sebe smatrati nedostojnim ni onih stvari koje su lepe i kao reč i kao delo. Ljudi imaju svoje mišljenje i upravljaju se prema svome sopstvenom raspoloženju. Ti o tome nemoj voditi računa, nego idi pravo svome cilju i upravljaj se prema svojoj i prema opštoj prirodi, jer je put i jedne i druge jedan te isti.
4. Ja idem svojim putem po zakonima prirode sve dok se ne srušim, ne odmorim i ne izdahnem u elemenat koji svakog dana udišem; sve dok ne padnem na tle iz kojeg je moj otac dobio sposobnost plođenja, moja majka malo krvi, a moja dadilja ono malo mleka; dok ne padnem na zemlju iz koje toliko godina primam hranu i piće i koja me nosi, dok je ja gazim i tako često zloupotrebljavam.
5. Ljudi se ne mogu diviti tvojoj oštroumnosti. Možda. Ali ima drugih stvari za koje ne možeš reći: „Ja nemam dara za to“. Radi, dakle, ono što je potpuno u tvojoj moći: budi čiste duše, dostojanstven, izdržljiv, preziri čulne naslade, budi zadovoljan svojom sudbinom, nemoj imati velikih zahteva, budi dobar, nezavisan u donošenju sudova, prirodan čovek; meri svoje reči, budi velikodušan. Zar ne shvataš koliko si stvari već mogao uraditi, a da pri tom uopšte nisi morao da se pravdaš kako za njih nemaš sposobnosti ili si nespretan? Pa zar ćeš, uprkos tome, svojevoljno ostati tako nizak? Jesi li, možda, primoran da ropćeš na svoju sudbinu, da budeš tvrdica, da laskaš, da svaljuješ krivicu na telo, da puziš pred ljudima, da se hvališ i svojoj duši stvaraš toliko nespokojstva, zato što nisi dovoljno obdaren? Ne čini to, tako ti bogova! Svih tih mana si se već odavno mogao osloboditi, a u krajnjem slučaju – kad bi to i bilo tako – gledali bi te malo ispod oka, kao čoveka koji sporo misli i teško shvata. Onda bi se u tome morao vežbati, a ne bi smeo da zanemariš svoju tromost ili da joj se, čak, raduješ.
6. Poneko je spreman da traži blagodarnost čim nekome učini uslugu. Drugi, opet, ne računa na to a ipak smatra da mu je njegov bližnji dužnik i da zna šta mu je on učinio. Treći svega toga uopšte nije svestan, nego je sličan lozi koja daje grožđe, i pošto je jednom donela plod ne traži ništa više; on je kao konj koji završi trku, kao pas koji je pronašao trag, kao pčela koja je donela meda. Čovek koji je izvršio dobro delo ne misli mnogo na to, nego je spreman na novo dobro delo, kao što je loza spremna da opet u svoje vreme rodi grožđem. „Da li treba da budemo kao ta bića koja svoja dela čine takoreći nesvesno?“ – „Da. Ali mi to treba da radimo svesno! Jer društveno biće, kako kaže jedan filozof, ima tu sposobnost da svesno radi iz osećanja prema opštoj stvari.“ – „Jeste, Zevsa mi, ali ono ima želju i da njegov bližnji to primeti.“ – „Istina je to što si kazao. Samo, nisi shvatio ono što sam rekao. Zato ćeš pripadati onim ljudima koje sam malopre spomenuo. Jer i njih zavodi neka verovatnoća. Ako, međutim, želiš da shvatiš na šta smeraju pomenute reči, onda se ne plaši da će te one sprečiti u tvojoj ljubavi prema čovečanstvu.“

____________________

Razum ima i zajednički i poseban plod, i iz njega nastaju samo onakve stvari kakav je i on sam.

11. Pouči čoveka nečem boljem ako možeš. Ako ti to nije moguće, onda razmisli da li si dobar. Čak su i bogovi prema ovakvim ljudima milostivi. Tako su dobri da im u mnogim slučajevima pomažu da dođu do zdravlja, do bogatstva, do slave. Tu mogućnost imaš i ti. Reci, ko bi te u tome mogao sprečiti?
12. Vrši svoj posao, ali ne kao neko ko je zbog toga nesrećan, niti sa željom da probudiš nečije sažaljenje ili divljenje. Teži samo jednom: da iskoristiš svoje snage i da ih sačuvaš onako kako to traže obziri prema zajednici.
13. Danas sam se oslobodio svih prepreka, i još više, odbacio sam ih sve. One nisu bile van mene, nego u meni samom, u mojim predrasudama.
14. Sve stvari saznajemo samo preko iskustva, sve traju samo jedan dan, i sve su one po svome sastavu prljave. Sve je to onako isto kao što je bilo i za vreme onih koje smo sahranili.
15. Dejstva stoje pred vratima, ona su van nas, sasvim za sebe, i niti šta znaju o sebi, niti o sebi mogu nešto reći. Pa šta je to što nas o njima obaveštava? Naš razum koji misli…

____________________