U nastavku su delovi knjige:
Drama darovitog deteta, Alise Miler
Sve radije nego istinu
Iskustvo nas uči da nam u borbi s duševnim oboljenjima uvek stoji na raspolaganju jedno veoma važno sredstvo: da istinu jedinstvene i neponovljive povesti našeg detinjstva smatramo emocionalnom. Jesmo li uopšte u stanju da se potpuno oslobodimo iluzija? Svaki život je pun iluzija; sva je prilika zbog toga što nam se istina čini nepodnošljivom. A ipak nam je istina tako neophodna da njen gubitak plaćamo teškim oboljenjima. Zbog toga i pokušavamo da u dugom procesu otkrijemo našu ličnu istinu, koja; pre nego što nam podari novi prostor slobode, uvek boli – sem ukoliko se zadovoljimo intelektualnim saznanjem. Ali i tada opet ostajemo u području iluzije.
Mi ni najmanje ne možemo da izmenimo svoju prošlost; ozlede koje su nam nanesene u detinjstvu ne mogu se potpuno ukloniti kao da ih nije bilo. Ali možemo sebe da promenimo; možemo sebe da »obnovimo« i da ponovo osvojimo svoj izgubljeni integritet. To možemo da učinimo na taj način što ćemo se odlučiti da pobliže osmotrimo u našem telu sakupljeno znanje o prošlom zbivanju i da ga približimo svojoj svesti. Taj put je, u to nema nikakve sumnje, neugodan, ali nam u mnogim slučajevima pruža mogućnost da konačno napustimo nevidljivi i tako surovi zatvor detinjstva i da se od nesvesne žrtve prošlosti preobrazimo u odgovornog čoveka koji poznaje svoju istoriju i živi sa tom svojom istorijom.
Većina ljudi postupa upravo na sasvim suprotan način. Oni ništa ne žele da znaju o svojoj istoriji, pa otuda i ne znaju da su njome stalno određeni, jer žive u svojoj nerazrešenoj, potisnutoj situaciji detinjstva. Oni ne znaju da se plaše i otuda zaobilaze opasnosti koje su nekada bile realne, ali to više odavno nisu. U njima su neprestano prisutna nesvesna sećanja, kao i potisnuta osećanja i potrebe, koji, sve dok ostaju nesvesni i nerazjašnjeni, na pervertirani način određuju sve što čine i rade.
Potiskivanje nekada doživljenih brutalnih zlostavljanja nagoni, na primer, mnoge ljude da uništavaju i upropaštavaju živote drugih ljudi, kao i svoj sopstveni, da pale kuće stranih građana, da se svete i da to onda još i označavaju kao »patriotizam«, kako bi pred sobom sakrili istinu i kako ne bi osetili očajanje zlostavljanog i mučenog deteta. Drugi, opet, nastavljaju aktivno da čine zlodela koja su njima bila nanesena, kao, na primer, u flagelantskim klubovima, u kultovima mučenja svake vrste, pa to onda još označavaju i kao oslobođenje. Žene dopuštaju da im se probodu bradavice na dojkama i da se o njih obese prstenovi, čak dopuštaju da ih tako fotografišu za novine i onda ponosno pričaju da pri tome nisu osećale nikakav bol, štaviše, da im to pričinjava zadovoljstvo. U iskrenost takvih izjava ne moramo sumnjati, jer te žene su veoma rano naučile da osećaju bol. A šta bi one danas sve učinile samo da ne osećaju bol male devojčice koja je bila seksualno zlostavljana od oca i pri tome sebi morala da uobrazi da joj to pričinjava zadovoljstvo? Žena koja je kao dete bila seksualno zlostavljana i poriče svoju detinju realnost, pri čemu je naučila da ne oseća bol, neprestano je u bekstvu od onoga što joj se već dogodilo – ona će spas potražiti kod muškaraca, u alkoholu, u drogi ili, pak, u neobuzdanoj želji da postigne uspeh. Njoj je neophodan neprestani »podsticaj«; ona mora sve da čini samo da ne dopusti da se pojavi osećanje »dosade«; ona nijedne sekunde ne sme da dozvoli da nastupi stanje mirovanja u kojem bi mogla da dođe do izražaja bolna samoća njene detinje stvarnosti, jer se tog osećanja plaši više nego bilo čega drugog – sem ukoliko je imala sreće da nauči da oživljavanje i osvešćivanje detinjih osećanja ne ubija nego oslobađa. Međutim, to odbacivanje osećanja čiji bi svesni doživljaj samo mogao da nam otkrije istinu neretko može da bude pogubno.
Potiskivanje doživljene patnje detinjstva ne određuje samo život pojedinca nego i tabue društva. Biografije poznatih ličnosti to veoma jasno ilustruju. Kada se, na primer, čitaju biografije znamenitih umetnika, vidi se da njihov život počinje negde u pubertetu. Pre toga je umetnik imao »srećno« ili »lepo« ili »neopterećeno« detinjstvo, ili pak, detinjstvo »puno odricanja« ili »podsticaja«, ali kakvo je to detinjstvo bilo u pojedinostima, to je, reklo bi se, potpuno nezanimljivo. Kao da u detinjstvu nisu skriveni koreni celog života. To bih da ilustrujem na jednostavnom primeru:
Xenri Mur piše u svojim sećanjima da je kao mali dečak uljem protiv reume masirao leđa svoje majke. Kada sam to pročitala, odjednom mi se ukazao sasvim ličan pristup Murovim skulptorskim delima. Velike žene u ležećem položaju s malim glavama – tu sam videla majku očima malog dečaka, koji glavu svoje majke perspektivistički smanjuje, a leđa majke doživljava kao džinovski velika. To mnogim likovnim kritičarima ne mora da bude od značaja, štaviše, oni prema tome mogu da se odnose krajnje ravnodušno. Međutim, za mene je to znak da doživljaji deteta opstaju i pretrajavaju u nesvesnom, ali to istovremeno pokazuje kakve mogućnosti iskazivanja i izražavanja mogu da nađu kada se odrasli čovek oslobodi sputanosti i postaje spreman da ih prizna i iskaže.
No, Murovo sećanje je bezazlene vrste i moglo je da opstane. Ali traumatski doživljaji svakog detinjstva ostaju pohranjeni u tami. U toj tami ostaju prikriveni i pohranjeni i ključevi za razumevanje celog kasnijeg života.
Siroto bogato dete
Ranije sam često sebi morala da postavljam pitanje da li će nam ikada biti moguće da shvatimo sav opseg i sve razmere usamljenosti i napuštenosti kojima smo kao deca bili izloženi. U međuvremenu sam saznala da je to moguće. Tu ne mislim na decu koja su očigledno rasla i stasala u uslovima zapuštenosti i zapostavljenosti, pa su sa tom istinom i odrasla. Tu pre svega imam na umu veliki broj ljudi koji dolaze na terapiju sa slikom srećnog i zbrinutog detinjstva. Radi se o pacijentima koji su posedovali mnoge mogućnosti ili čak i talente koje su kasnije razvili, pa su kasnije čak i pohvaljivani zbog tih svojih darova i ostvarenih uspeha. Gotovo sva ta deca bila su već u prvoj godini života »odrasla«, i mnoga od njih su već u uzrastu od jedne i po do pet godina veoma spretno pomagala u zbrinjavanju i nezi svoje male braće i sestara.
Po preovlađujućem i uvreženom mišljenju, ti ljudi – ponos i dika svojih roditelja – morali bi da se odlikuju snažnom i stabilnom samosvešću. Ali stvari stoje upravo obrnuto. Sve čega se late, oni obave na zadovoljavajući, pa čak i izvanredan način: njima se dive i zavide im; oni postižu uspeh gde god im je to važno, ali sve to ne pomaže. Iza toga se, kao u busiji, krije depresija, osećanje praznine, samootuđenja, besmislenosti njihovog života. To stanje se javlja čim ponestane droga grandioznosti, čim nisu »on top« i neprikosnoveni, ili ih u jedan mah obuzme osećanje da su izneverili neku svoju idealnu sliku o sebi. Tada ih ponekad spopadaju strahovi ili teška osećanja krivice i stida. Šta su razlozi takvog dubokog poremećaja kod tih darovitih ljudi?
Već tokom prvog razgovora oni terapeutu odmah kažu da su imali roditelje pune razumevanja, ili barem jednog takvog roditelja, a ukoliko bi se desilo da u njihovoj okolini nije bilo razumevanja, onda je razlog tome, smatraju oni, bio kod njih samih, odnosno da nisu umeli da se iskažu na pravi način. Oni izlažu i kazuju svoja prva sećanja bez ikakvog saosećanja za dete koje su nekada bili, a pri tome utoliko više pada u oči činjenica da ti pacijenti ne poseduju samo izrazitu sposobnost za introspekciju nego da umeju i relativno lako da se užive u druge ljude. Ali njihov odnos prema svetu osećanja sopstvenog detinjstva karakteriše se pomanjkanjem respekta, prinudnom kontrolom, manipulacijom i uz to su pod pritiskom da moraju da postižu uspehe. Neretko se tu daju zapaziti prezir i ironija, koji mogu da idu do posprdnosti i cinizma. Nadalje se tu može zapaziti potpuni nedostatak pravog, emocionalnog razumevanja i ozbiljnog poimanja sopstvene dečje sudbine, kao i potpuno odsustvo smisla u odnosu na sopstvene stvarne potrebe, koje se nalaze s one strane prisile da se po svaku cenu moraju ostvariti određeni uspesi. Interiorizacija (pounutrašnjenje) prvobitne drame je tako savršeno uspela da je mogla da bude spasena iluzija o dobrom i lepom detinjstvu.
Da bih mogla da opišem duševnu klimu takvog detinjstva, najpre ću formulisati nekoliko pretpostavki od kojih polazim u svojim razmatranjima.
- Iskonska je potreba deteta da se od samog početka respektuje kao ono što ono uvek jeste i da se shvati i uzme ozbiljno.
- »Ono što ono uvek jeste« podrazumeva: osećanja, osećaje i njihov izraz, i to već kod dojenčeta.
- U atmosferi respektovanja i tolerancije za osećanja deteta ono može u fazi odvajanja da odbaci simbiozu s majkom i ostvari korake u pravcu autonomije.
- Da bi te pretpostavke zdravog razvoja bile ispunjene, roditelji te dece morali bi takođe da su odrasli u takvoj klimi. Ti roditelji bi svom detetu pružili osećanje sigurnosti i bezbednosti, u kojem može da raste njegovo poverenje.
- Roditelji koji kao deca nisu doživeli tu klimu ostali su za nešto uskraćeni, pa celog svog života traže ono što im njihovi roditelji nisu pružili u pravo vreme: biće koje je potpuno usredsređeno na njih, koje ih potpuno razume i uzima ozbiljno.
- To traganje ne može, naravno, u potpunosti da uspe, jer se ono odnosi na neopozivo prošlu situaciju, naime, na prvo vreme posle rođenja.
- Ali čovek s nezadovoljenom i nesvesnom – jer potisnutom – potrebom potčinjen je prisili da tu potrebu ipak nekako zadovolji, pa će to na sve moguće načine nastojati, sve dok ne bude spoznao svoju potisnutu životnu istoriju.
- Za to su najviše podesna sopstvena deca. Novorođenče je potpuno upućeno na svoje roditelje. A kako je njegova egzistencija upućena na to da stekne njihovu naklonost, to ono čini sve da je ne izgubi. Ono će od prvog dana koristiti sve mogućnosti, poput kakve male biljke koja se okreće za suncem da bi preživela.
Tokom dvadeset godina svoje terapeutske prakse uvek nanovo sam se suočavala s dečijom sudbinom koja mi se činila karakteristična za ljude koji su se u svom pozivu opredelili za pružanje pomoći drugima.
- Tu je postojala emocionalno duboko nesigurna majka, koja je poradi svoje emocionalne uravnoteženosti bila upućena na određeno ponašanje ili određeni način postojanja deteta. Ta nesigurnost mogla je i te kako detetu i celoj okolini da ostane nedostupna ili skrivena iza tvrde, autoritarne, štaviše, totalitarne fasade.
- Tome se pridružila začuđujuća sposobnost deteta da intuitivno, dakle nesvesno, oseti tu potrebu majke ili oba roditelja i da na nju odgovori, tj. da prihvati nesvesno mu dodeljenu ulogu ili funkciju.
- Time je dete sebi obezbedilo »ljubav« roditelja. Ono je osećalo da im je potrebno i to je njegovom životu dalo pravo na egzistenciju. Sposobnost prilagođavanja se izgrađuje i usavršava i ta deca ne postaju samo majke (tešitelji, savetnici, uporišta, oslonci) svojih majki nego ona preuzimaju odgovornost i za svoju braću i sestre, te na kraju čine sasvim naročiti senzorijum za nesvesne signale za potrebe drugih. Nikakvo čudo ako kasnije često izaberu poziv psihoterapeuta. Ko bi inače bez te predistorije posedovao to interesovanje i tu spremnost da celog dana traga za tim šta se odvija u nesvesnom drugih ljudi? Ali u obrazovanju i usavršavanju tog diferenciranog senzorijuma, koji je detetu nekada pomogao da preživi, a odraslog goni da se lati poziva koji će biti usmeren na pomaganje drugim ljudima leže i koreni smešnje. Ona pomagača uvek nanovo goni da svoje u detinjstvu neispunjene ili nezadovoljene potrebe zadovolji s drugim osobama tj. osobama zamenama.