U nastavku su delovi knjige:
U svetu gladnog duha, Gabor Mate
Ključevi raja: Zavisnost kao beg od muke
Nemoguće je razumeti zavisnost a da se ne upitamo kakvo olakšanje zavisnik nalazi, ili se nada da će naći, u drogi ili zavisničkom ponašanju.
Književnik iz ranog devetnaestog veka, Tomas de Kvinsi, bio je uživalac opijuma. „Suptilne moći skrivene u toj moćnoj drogi“, raspredao je, „umiruju sve iritacije nervnog sistema… održavaju tokom dvadeset četiri sata u suprotnom klonuće životinjske energije. O pravedni, suptilni i svepotčinjavajući opijume… Ti samo udeljuješ te darove čoveku; i ti imaš ključeve od Raja.“ De Kvinsijeve reči sažimaju blagoslove svih droga kako ih zavisnici doživljavaju – odista, kao što ćemo to kasnije videti, privlačnosti svih zavisničkih opsesija, sa i bez droga.
Mnogo više nego potraga za zadovoljstvom, hronična upotreba supstanci je zavisnikov pokušaj da pobegne od muke. Sa medicinske tačke gledišta, zavisnici sami sebi daju terapiju za depresiju, anksioznost, posttraumatski stres, čak i hiperkinetički poremećaj.
Zavisnosti uvek vode poreklo iz bola, bilo da se on oseća otvoreno, ili je skriven u nesvesnom. Oni su emotivni anestetici. Heroin i kokain, koji su oba moćna sredstva protiv fizičkog bola, takođe olakšavaju psihičku nelagodu. Životinjski mladunci koji su odvojeni od svojih majki se lako mogu umiriti niskim dozama narkotika, isto kao kada bi bol koju osećaju bila fizička.³/⁵ Bol kod ljudi funkcioniše isto. Isti centri u mozgu koji interpretiraju i „osećaju“ fizički bol takođe bivaju aktivirani tokom iskustva emocionalnog odbijanja: na snimcima mozga oni se „upale“ pri doživljaju socijalnog ostricizma isto kao što bi to učinili da su ih aktivirali fizički štetni stimulusi.⁶ Kada ljudi govore o tome da se osećaju „povređeno“, ili da imaju emocionalnu „bol“, ne bivaju apstraktni ili poetski, već naučno vrlo precizni.
Život zavisnice od teških droga obeležen je viškom bola. Nije ni čudo što žudi za olakšanjem. „Za nekoliko trenutaka pređem iz potpunog jada i ranjivosti do totalne neranjivosti“, kaže Džudi, tridesetšestogodišnja zavisnica od heroina i kokaina koja sada pokušava da se rastoši te dvodecenijske navike. „Imam mnoge probleme. Mnoge razloge zašto to koristim da se otarasim tih misli i emocija i da ih prikrijem.“
Pitanje nikad nije „Zbog čega zavisnost?“, već „Zbog čega bol?“.
Istraživačka literatura nedvosmisleno pokazuje: većina onih koji tvrdokorno zloupotrebljavaju supstance potiču iz zlostavljačkih domova.⁷ Većina mojih pacijenata je bila ozbiljno zapostavljana i maltretirana u ranom životnom dobu. Skoro sve zavisne žene koje naseljavaju Dauntaun Istsajd su bile seksualno napastvovane u detinjstvu, kao i mnogi muškarci. Autobiografski iskazi i dosijei žitelja Portlenda pričaju priče o bolu preko bola: silovanja, prebijanja, poniženja, odbijanja, napuštanja, neprestani atentati na karakter. Kao deca, bili su dužni da budu svedoci nasilnih odnosa, samopovređujućih životnih šablona i samoubilačkih zavisnosti svojih roditelja – i često su morali da vode brigu o njima. Ili su morali da paze mlađe rođake i da ih brane od zlostavljanja, čak i dok su sami trpeli dnevne povrede svojih tela i duša. Jedan čovek je odrastao u hotelskoj sobi u kojoj je njegova majka prostitutka dočekivala noćne posetioce muškaraca, dok je njeno dete spavalo, ili barem pokušavalo da spava, na pomoćnom krevetu.
Karl, tridesetšestogodišnji Indijanac, proterivan je iz jednog hraniteljskog doma u drugi, spavana mu je tečnost za pranje sudova u grlo kada mu je bilo pet godina jer je opsovao i bivao je vezivan za stolicu u mračnoj sobi u pokušajima da se kontroliše njegova hiperaktivnost. Kada je ljut na sebe – kao što je bio jednog dana jer je koristio kokain – kopa nožem po stopalu da bi se kaznio. Priznao mi je svoj „greh“ izgledajući kao prestrašeno dete koje je upravo razbilo neko porodično nasleđe i strepelo od najgore odmazde.
Drugi čovek je opisao kako je njegova majka koristila mehaničku bejbisiterku kada je imao tri godine. „Ona bi otišla u bar da pije i da pokupi muškarce. Njen plan za to da ja budem na bezbednom i ne upadam u nevolje bio je da me strpa u sušilicu za veš. Stavljala je tešku kutiju preko kako ne bih mogao da izađem. Otvor za vazduh osiguravao je da se mali dečak ipak neće ugušiti.“
Moja proza nije dorasla zadatku prikazivanja nepojmljivih trauma. Naše poteškoće i nesposobnost da pojmimo iskustva drugih ljudi su izraženje što su ta iskustva udaljenija od nas i vremenu, prostoru i po odlikama“, napisao je Primo Levi, koji je preživeo Aušvic. „Tragedija masovne gladi na dalekom kontinentu nas može ganuti; ipak, svi smo osetili fizičku glad, ako i samo privremeno. Ali je potreban veći napor emotivne imaginacije da bismo saosećali sa detetom koje pati, ali ne možemo da vidimo dete u odrasloj osobi koja se, duše fragmentirane i izolovane, prodaje da bi preživela, samo nekoliko blokova dalje od mesta na kome kupujemo ili radimo.“
Levi citira Žana Amerija, Jevrejina iz Austrije, filozofa i pripadnika pokreta otpora, koji je pao u šake Gestapou. „Svako ko je mučen, ostaje mučen… Svako ko je pretrpeo mučenje nikada više neće moći da lagodno biva među svetom. Vera u čovečanstvo, napukla već od prvog šamara, a zatim uništena mučenjem, nikada se kasnije ponovo ne stiče.“ Ameri je bio sasvim odrasla osoba kada je traumatizovan. Istaknuti intelektualac koga je neprijatelj zarobio u toku rata za oslobođenje. Onda možemo da zamislimo šok, gubitak vere i nepojmljivi očaj deteta koje je traumatizovano ne od strane mrski neprijatelja, već od osoba koje voli.
Nemaju sve zavisnosti korene u zlostavljanju ili traumi, ali ja verujem da se sve mogu povezati sa bolnim iskustvima. Bol je u centru svih zavisničkih ponašanja. Prisutna je kod kockara, zavisnika od interneta, kompulsivnog kupca i radoholičara. Rana možda nije toliko duboka, niti bol toliko intenzivna, a može biti čak i potpuno skrivena – ali je tu. Kao što ćemo videti, efekti ranog stresa i štetnih iskustava direktno oblikuju psihologiju i neurobiologiju zavisnosti u mozgu.
Pitao sam pedesetsedmogodišnjeg Ričarda, zavisnika od tinejdžerskih doba, zašto je nastavljao da koristi drogu. „Ne znam, samo pokušavam da ispunim prazninu“, odgovorio je. „Prazninu u životu. Dosadu. Nedostatak pravca.“
„Evo me u kasnim pedesetim“, rekao je. „Nemam ženu, ni decu. Čini se da nisam uspeo. Društvo kaže da je potrebno da se oženiš i imaš decu, posao, takve stvari. Ovako, sa kokainom, mogu lepo da sednem i da uradim neku malu stvar, da promenim žicu na tosteru koji ne radi i da se osećam kao da sam propustio život. Umro je nekoliko meseci posle našeg razgovora, podležući kombinaciji plućne bolesti, raka bubrega i prediranja.“
„Nisam koristila šest godina“, kaže Keti, četrdesetdvogodišnjakinja koja uzima heroin i kokain i ponovo je u strastnom odnosu sa tim istim supstancama. „I kad se vratila, tih celih šest godina sam žudela za tim. Bio je to način života. Mislila sam da nešto propuštam. I sad pogledam oko sebe i pomislim, šta sam prokleto propustila?“ Keti otkriva da joj je, kada nije koristila, nedostajao ne samo efekat droge, već i uzbuđenje traženja droge i rituali koje korišćenje uključuje. „Prosto nisam znala šta da radim sa sobom. Sve se činilo praznim.“
Osećaj oskudice neispunjenosti prožima celu našu kulturu. Zavisnik je bolnije svestan te praznine nego većina ljudi i ima ograničena sredstva da od nje pobegne. Mi ostali nalazimo načine kako da potisnemo svoj strah od praznine, ili da sebi skrenemo pažnju sa nje. Kada nemamo ništa da nam zaokuplja umove, mogu se javiti loša sećanja, mučne anksioznosti, nelagoda ili uporna mentalna obamrlost koju nazivamo dosada. Zavisnici od droge po svaku cenu žele da izbegnu da provode vreme sami sa svojim umovima. U manjem stepenu, zavisnička ponašanja su takođe reakcije na taj užas praznine.
Opijum, pisao je Tomas de Kvinsi, moćan je „kontraagens strašnoj kletvi tedium vitae“ – monotonije života.
Ljudska bića ne žele samo da preživljavaju, već i da žive. Čeznemo da iskusimo život u svom njegovom bogatstvu, sa punim, nesputanim emocijama. Odrasli zavide deci na načinu na koji iskazuju otvorenost srca i otvorenog uma: kada vidimo njihovu radost i radoznalost, čeznemo za sopstvenim izgubljenim sposobnostima za fasciniranu oduševljenost. Dosada, ukorenjena na u fundamentalnoj nelagodi sa sobom, jedna je od najnepodnošljivijih mentalnih stanja.
Za zavisnike droga pruža put do toga da se ponovo osećaju živim, makar samo privremeno. „Ja sam duboko zapanjen običnim“, priseća se pisac i pljačkaš banaka Stiven Rid povodom svoje prve doze morfijuma. Tomas de Kvinsi hvali opijumovu moć da „stimuliše kapacitete za uživanje“.
Kerol ima dvadeset i tri i živi u UPH-ovom Stenli hotelu. Njen nos i usne su iskrivljeni. Oko vrata nosi lanac sa crnim metalnim krstom. Ima čirokanu ofarbanu u roze, koja se spušta u plave lokne koje joj pozadi padaju do ramena. Bistra, mentalno živahna mlada žena, Kerol je bila intravenozni zavisnik od heroina i kristalnog meta od kada je pobegla od kuće sa petnaest godina. Stenli je njeno prvo stabilno prebivalište posle pet godina na ulici. Ovih dana je aktivna u promovisanju smanjivanja štete i pruža podršku drugim zavisnicima. Posećivala je internacionalne konferencije i njene spise su citirali eksperti za zavisnost.
Prilikom preuzimanja recepta za metadon, objašnjava mi šta ceni oko iskustva sa kristalnim metom. Govori brzo i nervozno i stalno se vrpolji, što je rezultat njenog dugogodišnjeg korišćenja stimulansa, a verovatno i rano razvijenog hiperkinetičkog poremećaja koji je imala pre nego što je uopšte krenula da koristi droge. Kao što i dolikuje na ulici obrazovanom detetu njene generacije, Kerolinin svaki drugi izraz je „kao“ ili „šta već“.
„Kada uzmeš, kao, fin čim ili šta već i kao se zakašlješ ili šta već, kao neki topao osećaj, stvarno osetiš da radi, počneš da brzo dišeš ili šta već“, kaže. „Nekako kao dobar orgazam ako si više seksualna osoba – ja nikad nisam o tome tako mislila, ali moje telo i dalje doživljava iste fizičke senzacije. Samo ih ne povezujem sa seksom.“
„Skroz se uzbudim, šta god da voliš… Ja volim da se igram odećom, ili volim da izađem noću u Vest End kada nema mnogo ljudi, da se šetam ulicicama, pevam. Ljudi ostavljaju stvari, ja gledam šta mogu da nađem, skupljam i sve je to tako interesantno.“
Zavisničino oslanjanje na drogu da joj razbudi otupljena osećanja nije adolescentski kapric. Otuplost je sama posledica emocionalne disfunkcije koju nije uzrokovala: unutrašnjeg gašenja ranjivosti.
Od latinskog vulnerara, „raniti“, ranjivost je naša podložnost da nas nešto rani. Ova fragilnost je deo naše prirode i ne možemo joj pobeći. Najbolje što mozak može da učini je da isključi našu svest o njoj kada bol postane toliko ogroman i nepodnošljiv da preti da će da preplavi naše sposobnosti da funkcionišemo…
………………..
Šta je zavisnost
Zavisnici i zavisnost su deo našeg kulturnog pejzaža i leksikona. Svi mi znamo ko su i šta su – ili mislimo da znamo. U ovom delu knjige proučićemo tu temu sa naučnog stanovišta, počevši od radne definicije zavisnosti. Takođe je potrebno da opovrgnemo neke uobičajene zablude.
U engleskom jeziku zavisnost (adiktcija) ima dva srodna, ali zasebna značenja. U naše vreme, ta reč se najčešće odnosi na disfunkcionalnu ovisnost od droga ili ponašanja kao što su seks ili prejedanje. Iznenađujuće, to značenje je tek oko stotinu godina staro. U vekovima pre toga, barem do Šekspirovog doba, zavisnost se odnosila prosto na aktivnosti oko kojih je neko bio strastven, ili posvećen, kojima je posvećivao svoje vreme. „Gospodine, od kakvih nauka ste sebe učinili zavisnim“, neko pita viteza Don Kihota u prevodu Servantesovog klasika na engleski iz osamnaestog veka. U Ispovestima engleskog uživaoca opijuma, napisanim u devetnaestom veku, Tomas de Kvinsi nijednom ne naziva svoju narkotičku naviku zavisnošću, iako ona po našoj, trenutno važećoj definiciji zasigurno jeste. Patološko značenje reči razvilo se u ranom dvadesetom veku.
Originalni koren reči dolazi iz latinskog addicere, „dodeliti“ u aktivnosti ili interesovanje, često sa pozitivnom svrhom. Britanski političar iz viktorijanskog doba Vilijem Gledston pisao je o „zavisnosti od poljoprivrednih poduhvata“, što je podrazumevalo krajnje divljenja vredan poziv. Ali, Rimljani su imali i drugu, zlokobniju upotrebu, koja jasnije govori o našoj sadašnjoj interpretaciji: addictus je bila osoba koja je, nakon što nije uspela da plati dug, dodeljena svom zajmodavcu kao rob – otud moderno tumačenje zavisnosti (adikcije) kao robovanja navici. De Kvinsi je predvideo to značenje kada je prepoznao „lanac bedničkog ropstva“ iskovan njegovom narkotičkom navikom.
Šta je onda zavisnost? Rečima konsenzusne izjave koju su 2001. godine dali eksperti za zavisnost, ona je „hronična neurobiološka bolest, koju karakterišu ponašanja koja uključuju jedno ili više od sledećeg: oslabljenu kontrolu nad korišćenjem droga, kompulsivno korišćenje, nastavljeno korišćenje uprkos šteti i žudnju“. Ključne odlike zavisnosti od supstanci su korišćenje droga ili alkohola uprkos negativnim posledicama i ponovno vraćanje njima nakon svesne odluke o prestanku. Ja sam čuo neke ljude kako anuiraju svoje zavisničke tendencije time što, na primer, kažu: „Ja ne mogu da budem alkoholičar. Ne pijem toliko puno.“ ili „Ja pijem samo u određenim prilikama“. Nisu u pitanju ni kvantitet, čak ni učestalost, već posledice. „Zavisnik nastavlja da uzima drogu i kada dokazi snažno ukazuju na to da droga čini znatnu štetu“. Ako korisnici droge pokazuju obrasce preokupacije i kompulsivne upotrebe, u više navrata, tokom dužeg vremenskog perioda, sa svesnim prekidima i recidivima (ponovnim otpočinjanjem korišćenja), može se identifikovati zavisnost.
Postoji fundamentalni proces zavisnosti koji može izraziti sebe na mnoge načine, kroz mnoge različite navike. Korišćenje supstanci kao što su heroin, kokain, nikotin i alkohol su samo najočigledniji primeri, oni najopterećeniji rizikom od fizioloških i medicinskih posledica. Mnoga nesupstanciona zavisnička ponašanja mogu takođe biti veoma destruktivna za fizičko zdravlje, psihološku uravnoteženost i lične i društvene odnose.
Zavisnost je bilo koje ponovljeno ponašanje, u vezi sa supstancom ili ne, za koje se osoba oseća primoranom da ga nastavlja, bez obzira na negativne posledice koje ono ima na živote osoba ili drugih ljudi. Zavisnost uključuje:
- kompulsivno bavljenje tim ponašanjem, preokupaciju sa njime;
- oslabljenu kontrolu nad tim ponašanjem;
- istrajnost ili ponovno započinjanje nakon prekida, uprkos dokazanoj šteti; i
- nezadovoljstvo, razdražljivost ili intenzivnu žudnju kada predmet – bilo on droga, aktivnost ili neki drugi cilj – nije odmah dostupan.
Kompulzija, oslabljena kontrola, istrajnost, razdražljivost, recidiv i žudnja, sve su to oznake zavisnosti – bilo koje zavisnosti. Ipak, nisu sve štetne kompulzije zavisnosti. Opsesivno-kompulzivna osoba, na primer, takođe ima oslabljenu kontrolu i istrajava u ritualizovanom i psihološki iznurujućem ponašanju, kao što je, recimo, konstantno pranje ruku. Razlika je što ona nema žudnju za tim i, za razliku od zavisnika, ne dobija nikakvo zadovoljstvo iz svoje kompulzije.
Kako zavisnica zna da joj je kontrola oslabljena? Jer ne prestaje sa tim ponašanjem uprkos lošim efektima. Daje obećanja sebi ili drugima da će prestati, ali uprkos bolu, opasnosti i obećanjima, ona se ponovo vraća. Naravno, postoje izuzeci. Neki zavisnici nikada ne prepoznaju štetu koju njihovo ponašanje čini i nikada ne donesu odluke da sa njime okončaju. Ostaju u poricanju i „racionalizacijama“. Drugi otvoreno prihvataju rizik, odlučujući da žive, i umru, „na svoj način“.
Kao što ćemo ubrzo videti, sve zavisnosti – bile one od droga ili od ponašanja nevezanih za droge – dele ista moždana kola i moždane hemikalije. Na biohemijskom nivou, svrha svih zavisnosti je da stvore izmenjeno psihološko stanje u mozgu. To se može postići na mnoge načine, od kojih je uzimanje droga najdirektniji. Tako da zavisnost nikada nije čisto „psihološka“, sve zavisnosti imaju biološku dimenziju.
Ovde nekoliko reči o dimenzijama. Kako ulazimo u naučna istraživanja, neophodno je da izbegnemo zamku verovanja da se zavisnost može svesti na akcije moždanih hemikalija i neuronskih kola, ili bilo koju drugu vrstu neurobioloških, psiholoških ili socioloških podataka. Istraživanje na više nivoa je neophodno, jer je nemoguće razumeti zavisnost u potpunosti iz samo jedne perspektive, ma koliko ona bila precizna. Zavisnost je kompleksno stanje, kompleksna interakcija između ljudskih bića i njihove okoline. Potrebno je da je sagledamo istovremeno iz više različitih uglova – ili je barem potrebno da, dok je ispitujemo iz jednog ugla, imamo i druge na umu. Zavisnost ima biološke, hemijske, neurološke, psihološke, medicinske, emocionalne, društvene, političke, ekonomske i duhovne osnove – a možda i druge o kojima nisam razmišljao. Da bismo dobili iole kompletnu sliku moramo da nastavimo da tresemo kaleidoskop kako bismo videli koji će drugi šabloni da se pojave….
………………..