U nastavku su delovi knjige:
Porodične sablasti, Bruno Klavije
Kako žene izmišljaju izgubljenog princa iz bajke
Ljubavna ponavljanja
„Da li pravim glupost?“, zapitala se Izabel na dan svog venčanja. U tom trenutku, koji je uvek zamišljala kao apoteozu, vrhunski događaj u životu žene, nije mogla da se odupre sećanju na muškarce koje je ranije poznavala. Među slikama, obojenim nostalgijom, koje su joj proletale kroz glavu, jedna se nametnula i potisnula bezmalo sve druge: Pjer, luda, doduše platonska ljubav u vreme kad joj je bilo osamnaest godina.
Od tog čoveka, odavno iščezlog iz vidokruga, sada oženjenog oca porodice, Izabel se s vremenom udaljila, ali ga je sačuvala u nekakvoj unutrašnjoj kripti koje je bila manje-više svesna. Kad je napunila osamnaest godina, i kad su mnoge njene drugarice već imale partnere, a neke i decu, i ona je automatski načinila taj korak: udala se za nekog drugog, a ne za onog koga je volela; i eto – to je bilo sve.
Rodila je dva sina, a onda se brak raspao, što je, čini se, bilo programirano od samog početka. Napustila je muža bez velikih trzavica i započela život razvedene majke od trideset šest godina, koristeći dane kad su deca bila kod oca za susrete na internetu. Mada su joj u početku donosile osećanje slobode, te kratkotrajne sentimentalno-seksualne veze – jalovo ponavljanje obrazaca koji je dobro poznavala – postepeno su je dezorijentisale. Pri svakom novom susretu verovala je da je pronašla čoveka svog života, ali bi prilično brzo shvatila da se opet upustila u priču bez budućnosti.
Nakon osam godina psihoanalize, Izabel je pomislila da njenim precima nije posvećena dovoljna pažnja. Pročitala je više dela o toj temi, posebno knjigu Željena žena, žena koja želi Danijele Flomenbom, koja se bavi prenošenjem ženskog iskustva iz generacije u generaciju.¹ Poželela je da izađe iz tih ponavljanih ljubavnih obrazaca i došla kod mene jer je znala da se bavim transgeneracijskom psihoanalizom, u kojoj se analitički rad s jednom osobom ukršta sa sudbinom njenih predaka kako bi joj se pomoglo da izađe iz ponašanja koja se ponavljaju.
Počeli smo, dakle, drugu analizu u koju smo uključili proučavanje Izabelinog porodičnog stabla.
Kad kćerka preslikava ljubavi svoje majke
Izabel nije istinski volela svog prvog muža. On je u datom trenutku bio pri ruci; na pomalo trivijalan način, pomislila je da će joj on odgovarati. Bio je to dobar čovek, a u Izabelinom izboru odzvanjale su i reči njene majke, babe i nekolicine prijateljica: „Važno je da to bude neko postojan, ko može biti dobar otac tvojoj deci. Ljubav je nešto drugo…“ Pokušavala je da veruje u taj brak. Možda će s vremenom naučiti da više ceni svog muža? A i deca koju budu zajedno imali uneće u njihovu neskladnu zajednicu novi dah. Ali vreme je pokazalo suprotno.
Nekoliko godina posle rođenja drugog deteta, razvod je postao neizbežan, bar za nju. Njen muž, blag čovek, ali po njenom mišljenju suviše mek, učinio je sve da zadrži ženu koju, kao što je govorio, još uvek voli, i od čijeg se odlaska teško oporavio. Nimalo ogorčena na njega, poštovala ga je kao oca svojih sinova, ali je ljubav izostala, što je bila neka vrsta nesporazuma.
Mnogo više ljubavi nije bilo ni u sledećim vezama. Tako je suđeno, ona nikad neće biti srećna s muškarcem. Nije to nužno bilo do njih, neki su želeli stabilnu vezu s njom. „Ne“, zaključila je ona, „to se događa zbog mene: nešto nije u redu, samo još nisam otkrila šta.“
Shvatila je da je njena jedina ljubav, onaj čuveni momak koji ju je opsedao čak i na dan njenog venčanja, bio neobično sličan njenom mlađem bratu: strasno je voleo planine kao i on i zvao se… Pjer, baš kao i on. Zahvaljujući svom analitičkom radu, Izabel je sad razumela ono što je osećala tokom celog detinjstva: taj jedinstveni dečak, „mezimac“ njene majke, bio je za nju ljubavni model, nauštrb njenog oca. U edipovskom dobu, koje se može smestiti otprilike između treće i osme godine, ona nikad nije opažala svog oca kao poželjnog u očima svoje majke. Ovaj je za njenu majku bio izbrisan, odsutan i ne naročito cenjen; uz to, mnogo je radio. Njen mlađi brat Pjer, majčin „falus“, predstavljao je, dakle, jedinu zanimljivu mušku figuru za devojčicu.
Edipov kompleks devojčice zavisi od muškarca kog voli njena majka
Edipovski stadijum je period u kom deca grade svoje seksualne i ljubavne želje po uzoru na roditelja istog pola; zato je za devojčicu taj uzor obično otac, pod uslovom da ga majka imalo želi. Zatim, kad joj roditelji objasne da je incest zabranjen, devojčica može da odustane od oca. To odustajanje psihoanalitičari brutalno nazivaju „kastracija“, ali to nikako nije simbolizovanje odsečenog penisa, već proces odvajanja od roditelja koji je objekt želje, što dalje može voditi identifikaciji s roditeljem istog pola. Za dete je srećan ishod ako može da zamisli da će u budućnosti s nekim doživeti ljubavnu priču, ali ovog puta izvan porodice: ključni aspekt Edipovog kompleksa jeste zabrana incesta. U Izabelinom slučaju, identifikacija s majkom za devojčicu bi značila najpre želju za ocem, a zatim odricanje od njega. Za Izabelinu majku, međutim, poželjan muškarac nije bio njen muž, već njen sin, a s njim u vezi nije bila pomenuta nikakva zabrana. Izabela je zato kao incestuozni ljubavni model imala… svog brata. A to znači da je ostala „zaglavljenja“ u edipovskom stadijumu svog detinjstva.
Međutim, u njene dve poslednje ljubavne veze pojavio se jedan neobičan zajednički element koji je za nju imao poseban značaj. Pored izvesne razlike u godinama i različitih ličnih osobina, njena dva ljubavnika imala su nešto zajedničko: jedan je bio Španac, a drugi poreklom iz Latinske Amerike. Njen bivši muž je bio čistokrvni Francuz. Zašto je Španija bila posebno pogodna za ljubavni susret? Ništa u njenim ukusima, u njenom životu, u njenom detinjstvu, pa čak ni u onom što je znala o prošlosti svojih roditelja nije upućivalo na tu zemlju. Preporučio sam joj da upita svoju majku da li je bila zaljubljena u nekog ko je imao veze sa Španijom, pre svog venčanja ili čak dok je bila u braku. Primetio sam, u stvari, da žene koje su imale uglavnom nesrećne repetitivne veze s muškarcima istog imena, pa i iste profesije, koji imaju nešto zajedničko, mogu sa zaprepašćenjem saznati da je njihova majka nekad bila zaljubljena u nekog sa istom tom konkretnom osobinom. Dotle su one i ne znajući tragale za nemogućom ljubavlju, što je bio nesvesni pokušaj da iscele tajnu sentimentalnu povredu, često takođe nesvesnu, sopstvene majke.
Odakle dolaze ljubavni modeli
Izabelina majka nije imala izgubljenu ljubav povezanu sa Španijom, ali je u jednom razgovoru pomenula profesora španskog koji je predavao njenom bratu Pjeru. Majka ga je smatrala šarmantnim iako se među njima ništa nije dogodilo. Zapravo, nikad s njim nije istinski ni porazgovarala.
Izabel se o njemu raspitala kod svog brata. Ispostavilo se da je majka jednog dana rekla Pjeru: „Za mene je tvoj pravi otac tvoj profesor španskog.“ Objasnila mu je da taj profesor, koga je imala prilike da upozna na roditeljskim sastancima u gimnaziji, za nju predstavlja idealnog muškarca. Ona je, dakle, želela da otac njene dece bude taj profesor, a ne njen muž, koga nije cenila. Čini se da je Izabelin ljubavni model izgrađen ne samo počev od njenog brata, već i u vezi sa Španijom, značajnom kako za nju samu tako i za njenu majku. Samo što ona još nije znala razlog.
Proučivši svoje porodično stablo, našla je objašnjenje kada je u prethodnim generacijama otkrila prisustvo Španije. Ta informacija, kojoj su se pridružile i druge, jednako važne, bila je na neki način ključ za razumevanje ljubavnih istorija njenih ženskih predaka, pa dakle i njene, istorija punih ponavljanja kakvih ima u mnogim porodičnim stablima.
Babe
Ono što sam slutio o njenoj majci zapravo se dogodilo u prethodnoj generaciji: pre nego što se udala za njenog dedu, njena baba po majci bila je verena za jednog Španca, koji je nastradao u planinama! To nije bila tajna, već pre nešto što se u porodici nije pominjalo. Naprosto se nikad nije govorilo o tome.
Tako je Izabel shvatila zašto Španija povezuje dve njene skorašnje veze. Oba ljubavnika su je prilično brutalno ostavila, baš kao što je i verenik njene babe najednom nestao odmah posle veridbe. Taj ideal muškarca prenet je njenoj majci, što se pokazalo u načinu na koji je govorila o profesoru koji je njenom sinu predavao španski. Izabel je bila zapanjena kad je saznala da se izgubljeni verenik njene babe zvao Pedro, što je španski oblik imena „Pjer“!
Ona je, dakle, u svojoj prvoj ljubavi, čoveku koji je, kao i njen brat, bio zanesen planinama i zvao se Pjer, potpuno ponovila ljubavni model svoje babe; ali ne samo tada već i kasnije, u svoja dva susreta s muškarcima koji su imali veze sa Španijom. Njen brat je dobio ime Pjer kako bi, i ne znajući to, otelovio izgubljenu ljubav svoje babe.
Izabel je, dakle, „princa iz bajke“ nasledila od svoje babe. Zapravo je to bila više opsednutost nego nasleđe. Izgubljena i nemoguća ljubav za Izabelinu babu, čiji je verenik poginuo; izgubljene i neostvarive ljubavi za unuku.
Izabel je otkrila da se Španija pojavljuje na još jednom mestu u njenom rodoslovu: jedan profesor španskog, harizmatična ličnost u porodici, gotovo je živeo s njima u domaćinstvu dok je držao časove njenoj babi kad je ova bila dete. On je verovatno bio prababin ljubavnik dok joj je muž bio na frontu za vreme Prvog svetskog rata; možda se među njima ništa nije dogodilo, možda je ona samo bila zaljubljena u njega i divila mu se. S druge strane, izvesno je da ona nije poštovala svog muža, čoveka iz skromne sredine, dok je profesor španskog, intelektualniji i zavodljiviji, za nju predstavljao idealnog muškarca.
Izabel je, dakle, shvatila da njenoj babi u detinjstvu uzorni muškarac nije bio njen otac, već profesor španskog, jedini istinski poželjan čovek za majku Izabeline babe, Izabelinu prababu. Zato se ona kasnije tako strasno zaljubila u španskog gorštaka. Za četiri uzastopne generacije žena „princ iz bajke“ bio je čovek koji je imao veze sa Španijom. Samo, zašto je bilo potrebno da tog čoveka otelovi Izabelin rođeni brat?
Sablast mrtvog brata
Izabelina prababa, ona koja je volela profesora španskog, imala je brata Žozefa, važnu ličnost u porodičnoj istoriji. Taj brat, „mezimac svoje majke“, inače neoženjen, mobilisan je u tridesetoj godini i poginuo je u ratu 1914–1918. Njegova majka se od tog gubitka nikad nije oporavila. Voljeni sin je, dakle, već u toj generaciji, postao ljubavni uzor za svoju sestru, Izabelinu prababu, čiji se muž vratio iz rata pa samim tim nije mogao da se poredi s njenim bratom junakom koji je poginuo na bojnom polju. Štaviše, dok joj je muž bio na frontu, ona je bila zaljubljena u kćerkinog profesora španskog jezika, čoveka lepe spoljašnosti, daleko zavodljivijeg nego što je to bio njen odsutni muž. Izabelina prababa je, dakle, isfabrikovala, da tako kažemo, princa iz bajke s dve glave, hibridnu ličnost sastavljenu od mrtvog brata i profesora španskog.
Taj princ iz bajke, model nemogućeg ljubavnika koji je Izabel nasledila i koji su nesvesno, jedna za drugom, prenele četiri generacije žena, na kraju rodoslovnog lanca sadržao je ključne reči „brat, planina, Španija, Pjer, mrtav“. Uspomena na poginulog brata pojavila se na više mesta u Izabelinom rodoslovu: njena baba je imala brata koji je umro u detinjstvu, a koji je dobio ime po svom ujaku koji je poginuo u ratu; njena majka je takođe imala brata koji je poginuo u dvadesetoj godini, u ratu u Indokini. Princ iz bajke „brat-mrtvi ljubavnik“ pojavljivao se, dakle, u svakoj generaciji.
Princ iz bajke kog je majka prenela kćerki
Taj objekt zaljubljenosti, uvek već izgubljen, vrlo često se sreće kod žena našeg doba. Istorija našeg društva pokazuje da u prošlosti, ne tako davnoj, brak nije sklapan iz ljubavi.² Ženski život je bio istinska katastrofa jer su žene često u istom trenutku otkrivale seksualnost i supruga kog nisu same izabrale. One nisu imale mogućnost da izađu iz nesrećne bračne zajednice; njihovo uživanje nije bilo važno. One su morale da ostanu u kući.
Taj arhaizam se danas nalazi u podeli koja je kod žena prilično česta: s jedne strane muž, s druge princ iz bajke. Princ iz bajke je onaj koga je žena imala ili nije imala, koga će imati ili neće imati, ali to nikad nije onaj koga ima, jer je taj „muž“. I danas mi dolaze vrlo mlade, moderne devojke, koje već fabrikuju izgubljenog princa iz bajke; u njihovom ljubavnom konfliktu nesvesno se ponavlja konflikt njihovih ženskih predaka…
………………..