Elena Urestarazu Bolumburu je specijalista neurologije i kliničke neurofiziologije. Usavršavala se u oblasti epilepsije pri Institutu Neurologico de Montreal (McGill University). Trenutno je profesor na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Navari i šef Jedinice za spavanje na klinici pri istom fakultetu. Ekspert je za spavanje i autor preko 50 naučnih članaka.
Na pitanja o spavanju, starenju i kvalitetu sna profesorka Elena Urestarazu Bolumburu odgovarala je u nekoliko intervjua.
Posebnu pažnju je posvetila promenama u spavanju koje primećuju svi ljudi kako zalaze u godine – manje sna, ranije buđenje i problemi da se utone u dubok i kontinuiran san.
„Kako postajete stariji, normalno je da primećujete promene u spavanju. To može da znači manji broj sati sna, češće buđenje tokom noći i teže uspavljivanje. Međutim, uprkos opštem uverenju da starijim ljudima obično treba manje sna, naučni dokazi sugerišu da ova promena zapravo nije pitanje manje potrebe za odmorom, već smanjene sposobnosti da se utone u dubok, kontinuiran san.
Stariji mozgovi i dalje imaju potrebu za odmorom, ali to čine teže i površnije. Kao da „prekidač“ koji vas drži usnulim radi manje efikasno kako vreme prolazi“ piše doktorka Bolumburu.
„Lak san“ i starenje
Jedan od glavnih razloga zašto je lošiji san iskustvo starijih ljudi jeste gubitak stabilnosti u sistemu koji reguliše spavanje i budnost.
U mladom mozgu, ovaj sistem funkcioniše poput čvrstog prekidača: ili ste budni ili spavate. Ali, kako starite, gube se neki neuroni koji podstiču i održavaju san, dok oni koji održavaju budnost takođe slabe. Kao rezultat ovakvih promena, mozak lakše „menja stanja“ i to za posledicu ima plići ili lakši i rascepkan san.
„Vaši biološki satovi se takođe menjaju sa godinama. Grupa neurona koja koordinira cirkadijalne ritmove celog tela (poznata kao suprahijazmatsko jedro) nastavlja da funkcioniše, ali njen „dan“ postaje kraći i počinje ranije, a njen signal postaje manje intenzivan.
Ovo delimično objašnjava zašto se starije osobe teže uspavaju i probude se ranije. To takođe objašnjava zašto je noćni san starijih osetljiviji na spoljne nadražaje i zašto mogu da iskuse više pospanosti tokom dana. Jednostavno rečeno, mozak prima manje jasan signal o tome kada treba spavati, a kada ostati budan.
Tu je još jedna značajna promena. Ovaj nagon se gradi tokom dana i uzrokuje da spavate noću, a zavisi od supstance poznate kao adenozin. Kako starite, mozak nastavlja da akumulira umor, ali manje efikasno odgovara na ovaj signal. Iako potreba za snom ostaje, postaje teže prevesti taj signal u dubok, neprekinuti san.
Dubok san, koji je neophodan za oporavak mozga, takođe je direktno pogođen strukturnim promenama u mozgu. Ova faza sna se prvenstveno dešava u frontalnim regijama, koje gube na debljini i vezama kako starite. Kao rezultat, spori moždani talasi koji karakterišu duboki san postaju slabiji i ređi i to naročito na početku noći.
Tokom spavanja, mozak takođe šalje kratke signale koji pomažu u konsolidaciji sećanja od tog dana. Kako prolaze godine, signali slabe i postaju manje sinhronizovani sa dubokim snom. To doprinosi opadanju efikasnosti učenja i pamćenja čak i kod zdravih starijih osoba.
Konačno, starenje utiče na veze koje omogućavaju različitim regijama mozga da rade usklađeno tokom noći. Iako su neuroni koji generišu san i dalje prisutni, njihovi signali se prenose manje efikasno. Rezultat je plitak, fragmentiraniji i manje okrepljujući san. Važno je napomenuti da se lakši san smatra delom prirodnog procesa starenja mozga kod zdravih starijih odraslih osoba. Ove promene ne vode nužno do kognitivnih problema“ navela je profesorka.
Faktori životnog stila
Pored ovih bioloških promena, drugi faktori mogu imati odlučujući uticaj na san kod starijih osoba i često su u interakciji sa neurobiološkim mehanizmima. Na primer, gubitak dnevnog ritma i rutine kao što su redovno radno vreme, fizička aktivnost i dosledna izloženost prirodnoj svetlosti koji pomažu u sinhronizaciji biološkog sata, pogoršavaju stanje sna „na porcije“.
U ovoj fazi života češći su poremećaji spavanja kao što su insomnija i opstruktivna apneja. Istovremeno, teret hroničnih stanja kao što su uporni bolovi, kardiovaskularne ili respiratorne bolesti kao i poremećaji raspoloženja, dovode do dodatnih noćnih buđenja i prekida sna.
Iako neophodna, česta upotreba lekova takođe može da poremeti obrasce spavanja, navodi doktorka Bolumburu. Ljudi uzimaju različita sredstva za spavanje i anksiolitike koji utiču na duboki san, antidepresive, beta-blokatore i diuretike koji ometaju početak, stabilnost ili kontinuitet sna.
Posmatrano zajedno, ovi faktori deluju kao modulatori. Iako sami po sebi ne uzrokuju „starenje sna“, mogu ga pogoršati i loš san učiniti klinički značajnim.
Šta je „normalno“ starenje sna?
Doktorka Bolumburu navodi da poslednjih godina postoji sve veći broj dokaza o štetnim efektima deprivacije sna i poremećaja sna na zdravlje mozga. Loš san nije povezan samo sa lošijim kognitivnim performansama na kratak rok, već i sa većim rizikom od kognitivnog pada i demencije na duži rok.
Ovo povećano interesovanje stavilo je fokus na spavanje u starosti, fazi života u kojoj se obrasci sna skoro univerzalno menjaju. Međutim, jedan od najvećih izazova je povlačenje jasne linije između promena u snu koje su deo normalnog starenja – što znači da ne povlače nikakve negativne fizičke ili mentalne posledice – i onih koje mogu predstavljati rani, subklinički simptom neurodegenerativnih procesa.
„Kako starite, možete početi da primećujete pogoršanje u obrascima spavanja (buđenje tokom noći, površniji san i slično). Ali, ne postoje biomarkeri koji mogu utvrditi da li su to normalne promene koje se očekuju sa godinama, ili su zapravo manifestacija neurodegenerativne bolesti.
Iako je normalno da san postane „lakši“ kako starite, neke promene prevazilaze ono što se očekuje i mogu ukazivati na nezdravo starenje mozga. Jedan od glavnih znakova upozorenja je izražena i progresivna fragmentacija sna, sa višestrukim produženim noćnim buđenjima i upornim osećajem neokrepljujućeg spavanja, čak i kada je ukupno vreme provedeno u krevetu dovoljno. Za razliku od normalnog starenja, u ovim slučajevima san gubi svoju stabilnost i kontinuitet.
Još jedan ključni znak je brza pojava ili pogoršanje prekomerne dnevne pospanosti, naročito kada ona ometa dnevne aktivnosti ili je nesrazmerna količini dobijenog sna. To bi sugerisalo da je san izgubio svoju restorativnu funkciju“ kaže doktorka.
Kada treba da se zabrinete?
Iz neurokognitivne perspektive, zajednička pojava poremećaja spavanja sa suptilnim kognitivnim promenama – kao što su poteškoće sa pamćenjem, pažnjom ili učenjem, čak i ako one još ne ispunjavaju kriterijume za kognitivno oštećenje – posebno je zabrinjavajuća. Nedavna istraživanja sugerišu da ova kombinacija može odražavati rane faze neurodegenerativnih procesa.
„Promene u kvalitetu sna, pre nego jednostavno smanjenje trajanja sna, takođe se smatraju znacima upozorenja. To može da znači gotovo potpuni nestanak dubokog sna, izraženo smanjenje REM faze spavanja ili progresivni preokret ciklusa spavanja i budnosti, sa povećanom noćnom aktivnošću i dnevnom pospanošću. Ovi obrasci nisu tipični za zdravo starenje.
Drugi znaci upozorenja su rastuća zavisnost od medicinskih pomagala za spavanje ili sedativa, kao i situacije u kojima tretmani koji su ranije delovali iznenada postaju neefikasni. U tim slučajevima, problem obično nije samo insomnija, već osnovni poremećaj moždanih mehanizama za spavanje.
Ovi znaci sami po sebi nisu dovoljni za dijagnozu neurodegenerativne bolesti, ali pokazuju zašto je potrebno proceniti san kao potencijalni rani marker rizika, naročito kada su promene nedavne, progresivne i povezane sa kognitivnim oštećenjima“ u jednom od tekstova navela je doktorka Bolumburu.