Ljudski život u velikoj meri zidaju uverenja. Dok su verska ili etička opredeljenja uglavnom jasna i artikulisana, postoje duboke, lične, nesvesne „istine“ koje pokreću svakodnevne akcije, a da nikada nisu stavljene na papir. Filozofija se, od antičke Grčke pa sve do azijskih tradicija, bavi upravo preispitivanjem ovih šema i uverenja, sa ciljem da se štetne ideje odbace, a sačuva ono što je korisno za unutrašnji mir.
Britanski profesor filozofije Džoni Tomson izdvaja pet najčešćih, a ujedno i najopasnijih zabluda i laži koje ljudi svakodnevno ponavljaju sebi.
Moram da kontrolišem sve
„Jedna od najraširenijih iluzija jeste uverenje da pojedinac ima moć i obavezu da kontroliše sve okolnosti u svom životu“ piše profesor. Tomson podseća na osnovne prirodne i ljudske limite: niko ne može promeniti prošlost, zaustaviti starenje niti diktirati šta drugi ljudi misle. Pokušaj kontrole nad svim aspektima zato podseća na potiskivanje morske plime metlom bez čekinja.
Stoička filozofija ovu temu objašnjava kroz „dihotomiju kontrole“. Epiktet preporučuje umerenost usmeravanjem pažnje isključivo na ono što se može promeniti, uz prihvatanje onoga što leži van ljudskog uticaja. Isti koncept prisutan je u budističkoj doktrini o dve strele, taoističkom principu vu vei (delovanje kroz nedelovanje), kao i u monoteističkim religijama kroz ideju prepuštanja višoj volji. Opsesivno bavljenje nepromenljivim stvarima predstavlja puko trošenje vremena i mentalne energije.
Kada nađem pravu ljubav, biću srećan
Kulturološki fenomen o „srodnoj duši“ kaže da je čovek samo polovina koja čeka da bude kompletirana. Tomson ukazuje na stavove egzistencijalističkog filozofa Simon de Bovar, koja je upozoravala na opasnost ovakvog razmišljanja.
Kada pojedinac posmatra sebe kao nedovoljnog ili nekompletnog, razvija nezdravu zavisnost od drugih ljudi radi sopstvene sreće. Bovar je to nazvala „neautentičnim postojanjem“ ili stanjem u kojem se lična sloboda urušava i podređuje jednom fiksnom objektu, bilo da je to partner, cilj ili opsesija. Ljubav podrazumeva kompromis i saosećanje, ali ne i potpuni gubitak sopstvenog identiteta u drugom biću.
Ja sam to što jesam, zauvek i bez promene
Ideja o trajnom i nepromenljivom jezgru identiteta dobila je svoju filozofsku potvrdu kroz Dekartov koncept fiksnog ega (Cartesian ego). Međutim, tradicije poput indijske filozofije posmatraju individualni ego (ahamkara) samo kao prolaznu i prividnu sliku konstantnosti.
U zapadnoj tradiciji, Dejvid Hjum je doveo u pitanje postojanje fiksnog ega, ističući da se introspekcijom ne nalazi nikakvo trajno „ja“, već samo neprekidni tok misli, osjećaja i sećanja. Savremena filozofska struja poznata kao epizodizam posmatra identitet kao dinamičan i promenljiv skup stanja. Ljudi se menjaju, razvijaju i rastu, zbog čega je uverenje o sopstvenoj nepromenljivosti nepotrebno ograničavajuće.
Univerzum mi nešto duguje, imam pravo
Svet ne duguje ništa pojedincu. Univerzum vam ništa ne duguje. Sva materijalna dobra, odnosi i okolnosti predstavljaju rezultat spleta okolnosti u univerzumu koji funkcioniše po sopstvenim zakonima. Osećaj da čovekovo postojanje nosi posebna prava predstavlja vid oholosti ili sujete koji prirodni poredak ne uzima u obzir.
U tom kontekstu, Tomson se poziva na Kamijevu filozofiju apsurda. Ljudska potreba za stvaranjem višeg kosmičkog smisla i opravdavanja sopstvenih patnji često udara u zid ćutanja univerzuma. Kami je smatrao da je zadatak pojedinca da prihvati život onakav kakav jeste, bez očekivanja kosmičkih nagrada, i da iz postojećih okolnosti izvuče maksimum.
Biću srećan kada zaradim više novca
Nakon zadovoljenja osnovnih životnih potreba, dodatno nagomilavanje materijalnih dobara ne donosi proporcionalni porast sreće. Antički epikurejci su tvrdili da se unutrašnji mir postiže prihvatanjem trenutnog stanja i onoga što već posedujemo. Kako je navodio sam Epikur: „Kome je malo nedovoljno, tome ništa nije dovoljno.“ Na sličan način, Buda Sidarta Gautama je celokupno učenje zasnovao na tezi da neprestana žudnja za materijalnim stvarima vodi u patnju.
Tomson piše da je upravo zbog ove zablude filozofija važna, usmerena je ka unutrašnjem svetu i razjašnjavanju sopstvenih motiva. „Dok spoljni svet propagira sreću kroz pobedu u „trci pacova“, filozofski pristup podseća da se osećaj ispunjenosti nalazi isključivo u ljudskoj svesti i radu na sopstvenim mislima“ poručuje Tomson.