Postoji trenutak kada pitanje „šta još treba da postignem?“ počinje da gubi snagu. Možda ste ostvarili mnogo toga što ste nekada želeli, ispunili očekivanja porodice, društva ili sopstvene mladosti, a ipak osećate neobjašnjivu prazninu. Kao da život koji ste pažljivo konstruisali više ne uspeva da vas ubedi da je zaista vaš.
Takva nelagodnost često se tumači kao problem koji treba što pre ukloniti. Potrebno je pronaći novi cilj, novu obavezu, možda novu vezu ili još jedan projekat koji će vratiti osećaj kretanja. Ali iz jungovske perspektive, upravo taj trenutak može biti psihološki dragocen. On možda ne govori da vam nedostaje još nešto spolja, već da je postalo nemoguće da zanemarujete ono što se događa iznutra.
Ako biste se odvažili i ujedinili ideje Viktora Frankla, Karla Gustava Junga i Alana Votsa, teško da bi vam promaklo da izdvojite ovakva dva pitanja:
- ko ste izvan uloga koje su vam dodeljene i
- šta život od vas traži?
Iako su ovo pitanja koja se mogu čitati kroz sva tri autora, prvo bez sumnje vodi u središte Jungove psihologije.
Persona: kada maska postane lice
Jung je pojam persone preuzeo iz antičkog pozorišta. U psihološkom smislu, persona (glumačka maska) je lice koje pokazujete svetu: vaš društveni identitet, zanimanje, status, reputacija, ponašanje koje se od vas očekuje.
Persona nije nešto loše. Bez nje društveni život gotovo da ne bi bio moguć. Potrebno vam je određeno lice kojim stupate u odnose sa drugim ljudima, profesionalne uloge koje preuzimate i obrasci ponašanja koji omogućavaju život u zajednici.
Problem počinje onda kada zaboravite da je persona samo deo vas.
Možete sebe toliko poistovetiti sa profesijom, roditeljskom ulogom, uspehom, ugledom ili slikom koju drugi imaju o vama da više ne znate ko biste bili kada bi sve to nestalo. Tada identitet više ne počiva u unutrašnjem iskustvu, već u potvrdi koju dobijate spolja.
Pitanje „ko sam ja ako mi oduzmete titulu, uspeh, društveni položaj i tuđa očekivanja?“ zato može da uznemiri i mnogi čak i nemaju odgovor na ovo pitanje. Ono zadire ispod površine identiteta koji ste možda gradili decenijama.
Jung je smatrao da ljudski život ne može biti dovršen ostajanjem u okvirima persone. U jednom trenutku javlja se potreba da se okrenete onome što je ostalo izvan nje — potisnutim mogućnostima, zanemarenim željama, delovima ličnosti koje niste uklopili u sliku o sebi.
Tada počinje individuacija.
Ona nije pokušaj da postanete „posebni“, niti projekat samousavršavanja u savremenom smislu. Jungovska individuacija znači da postepeno postajete ono što jeste, znači integraciju različitih i često protivrečnih delova psihe u celovitiju ličnost. Zbog toga ona može početi upravo onda kada život spolja izgleda uspešno, a iznutra više ne daje smisao.
Pitanje tada više nije: šta još mogu da postignem?
Pitanje je: čiji život zapravo živim?
Kriza kao početak unutrašnjeg života
Savremena kultura uglavnom uči da nelagodnost treba što pre rešiti. Nelagodnost se izbegava jer nije prijatna, uznemirava, remeti, koči, blokira. Ako nešto ne funkcioniše, pronađite metod, plan, novu strategiju. Jung, međutim, psihičku krizu nije nužno smatrao kvarom.
Ponekad stari način života mora da izgubi svoju privlačnost da bi se pojavilo nešto novo. Otuda osećanje koje mnogi upoznaju naročito u srednjim godinama: ono što je nekada bilo dovoljno više nije dovoljno. Ciljevi koji su vas pokretali gube energiju. Uspeh ne donosi očekivano zadovoljstvo. Javlja se pitanje smisla, vremena koje prolazi i života koji možda nije u potpunosti proživljen.
U jungovskoj psihologiji ovo nije samo kriza spoljašnjih okolnosti. To može da biude znak da se težište ličnosti pomera.
Prva polovina života često je usmerena na izgradnju mesta u svetu: obrazovanje, posao, porodicu, društveni položaj. Druga od čoveka traži nešto sasvim drugo — da se okrene sebi, da preispita identitet koji je izgradio i da uspostavi odnos sa delovima psihe koji su ostali u senci.
Zato je pitanje „ko sam ja kada niko ne gleda?“ mnogo ozbiljnije nego što na prvi pogled izgleda.
Ne pita vas kakvi biste želeli da budete. Pita vas šta ostaje kada nestane potreba da budete viđeni na određeni način.
U tom smislu, ono vodi prema Jungovom pojmu Jastva (termin koji se udomaćio, ali jungovci uglavnom kritikuju izbor ovog termina). To je psihička celovitost koja nadilazi ego i njegovu predstavu o sebi. Ego želi stabilan identitet. Jastvo, u jungovskom smislu, zahteva širu istinu o tome ko ste, uključujući i ono što se ne uklapa u vašu poželjnu sliku.
Zbog toga približavanje sebi nije uvek prijatno. Ono često podrazumeva susret sa senkom, sa onim osobinama, potrebama i mogućnostima koje ste godinama odbacivali ili pripisivali drugima.
Ali, upravo tamo može početi život u punom smislu.
Od pitanja „šta želim?“ do pitanja „šta se od mene traži?“
Na ovom mestu Jungova misao susreće se sa Viktorom Franklom.
Frankl je smatrao da čovek ne treba neprekidno da pita šta želi od života, već šta život u konkretnom trenutku traži od njega. Smisao se, prema njegovom shvatanju, ne nalazi samo u zadovoljstvu ili uspehu, već u odgovoru na određenu situaciju, odnos, zadatak ili patnju.
Jung bi isto pitanje postavio drugačijim jezikom, ali ono nije daleko od njegove ideje individuacije. Šta pokušava da nastane kroz vaš život? Koji zanemareni deo ličnosti zahteva mesto? Koji obrazac više ne možete da nastavite, a da ne izdate nešto suštinsko u sebi?
Takva pitanja ne daju brza rešenja. Ona mogu, naprotiv, da prilično poremete život koji ste do tada smatrali uređenim.
Ali, Jung nije verovao da je psihološki razvoj isto što i održavanje udobnosti. Celovitost zahteva susret sa unutrašnjim protivrečnostima i spremnost da se promeni ono što više ne odgovara razvoju ličnosti.
Zato trenutak kada se pitate „zar je to sve?“ možda nije znak da je vaš život izgubio smisao. Možda je to trenutak kada stari smisao više nije dovoljan. Možda vam nije potreban još jedan odgovor, još jedan cilj ili još jedno postignuće. Možda vam je potrebno bolje pitanje.
Ne samo: šta još mogu da dobijem od života?
Već: ko postajem dok ga živim?
I možda upravo tada, kada prestanete da branite identitet koji ste godinama gradili i počnete da osluškujete ono što se nalazi iza njega, započinje ono što je Jung smatrao pravim zadatkom čoveka — postati celovit.