U nastavku su delovi knjige:
U srednjim godinama (jungovska perspektiva), Mari Stajn
Većina onih koji proučavaju ovu temu slažu se oko sledećih karakteristika: obično perzistiraju stanja malaksalosti i depresije ili osećanja razbijenosti iluzija i razočaranosti ili u život uopšte ili u određene osobe koje su ranije idealizovane; mladalački snovi o sreći i ispunjenju se tope ili se grubo razbijaju; uvlači se anksioznost vezana za smrt i osećaj da će vreme isteći pre nego što osoba „zaista počne da živi“, često se izveštava; u fizičkom smislu, osoba počinje da pokazuje neke znake starenja što počinje da rastače i menja dotadašnju predstavu o sebi.
Ovo takođe može biti vreme kada roditelji ili umiru ili počinju da bivaju zavisni od svoje dece, obrćući na taj način ranije uloge i oduzimajući ovoj deci iluziju besmrtnosti. Osobe o kojima je reč mogu takođe da napreduju u separaciji i nezavisnosti, a to preti promenom, gubitkom ljubavi i udobne iluzije omnipotentnosti.
Ispod ovih promena raspoloženja i često nejasnog osećaja ugroženosti zbog rupa i pukotina koje se otvaraju pred nogama osobe, odvija se duboko rekonstruisanje u intrapsihičkoj matrici ličnosti, rekonstruisanje na koje pre svega ukazuju snovi, ali i takvi psihološki fenomeni kao što su vizije i konstantne fantazije i intuicije. One su često mračne i prilično nejasne poruke iz nesvesnog. Sam Jung je tranziciju srednjih godina doživeo kao intenzivno emocionalnu, i kao preokret u svom životu, i nazvao je „konfrontacija sa nesvesnim“ (1961, str. 170-99); konceptualizovao je njene faze i nivoe u jednom od svojih ključnih psiholoških dela, mnogo puta izdavanoj i dopisivanoj knjizi – Dva eseja iz analitičke psihologije. Ono što on tamo opisuje jeste slom persone, psihološke strukture koja je približni ekvivalent onoga što Erik Erikson naziva psihosocijalni identitet, što je praćeno oslobađanjem dva do tada potisnuta, inače nesvesna elementa ličnosti: odbačene inferiorne ličnosti kakva osoba nikad nije želela da postane (senka) i iza nje drugopolnog „drugog“, čiju je moć osoba uvek, s dobrim razlogom, negirala i izbegavala (animus za žene i anima za muškarce).
Jung je smatrao da osećaj ugroženosti stvoren ovakvim stepenom intenzivnog unutrašnjeg rekonstruisanja može da proizvede odbrambenu „rekonstrukciju persone“, smanjivanje i vezivanje i povlačenje u ranije obrasce identiteta i njihovih odbrana. S druge strane, ova era promene može da otpočne kretanje u dubinu, u nepoznatu i preteću psihološku teritoriju. Jung je osećao da produženo psihološko putovanje ove vrste može da vodi osobu ka otkrivanju suštine sopstvenog bića, tj. Jastva. Ovo otkriće Jastva i postepena stabilizacija njegovog doživljenog prisustva i vođstva unutar svesnog života, postaće osnova za novi doživljaj identiteta i integriteta zasnovanog na unutrašnjem centru, Jastvu, pre nego na nečemu što je zasnovano u spoljašnjem, tj. na znacima i ohrabrivanjima koja dolaze od roditeljskih figura i drugih „modela“, od kulturalnih uticaja i očekivanja, kao i od strane kolektivnih pritisaka. Ono što osoba može da dobije prolaženjem kroz tranziciju srednjih godina jeste osećaj unutrašnjeg neegoističnog Jastva i doživljaj integriteta i celovitosti koji proizilazi iz održavanja svesnog kontakta sa njim. Kroz sopstveno iskustvo srednjeg doba, Jung je otkrio sebe i svoju vokaciju iscelitelja i originalnog psihološkog mislioca; on je pronašao svoju „sudbinu“ (cf. Iz Jung 1961, str. 199; Ellenberger, str. 698-703).
Dalje, tranzicija srednjih godina i kriza srednjih godina uključuju ovaj suštinski okret od orijentisanosti personom ka orijentisanosti Jastvom. Ovaj preokret je od kritičnog značaja za čitav individuacioni proces, budući da se radi o promeni pomoću koje osoba skida slojeve poznatog i kulturalnog uticaja i postiže u izvesnom stepenu jedinstvenost u usvajanju unutrašnjih i spoljašnjih činjenica i uticaja. Kao i drugi rituali prelaska, ova tranzicija može da se podeli u tri faze: separacija, liminalnost i reintegracija.
Do sada sam razmatrao samo prvu od ovih faza – separaciju. Posmatrano iz intrapsihičke perspektive, ono što je potrebno da se odvoji u prvoj fazi tranzicije srednjih godina jeste raniji identitet, persona. Potrebno je da se Ja oslobodi ove vezanosti, pre no što može da se pusti u neophodni period liminalnosti koji prethodi dubljem otkrivanju Jastva. Da bi ovo uradila detaljno i odlučno, osoba mora da nađe „leš“ i da ga onda sahrani: da identifikuje izvor bola i da onda isprati prošlost na počinak kroz tugovanje, žaljenje i njegovo sahranjivanje. Međutim, potrebno je razumeti i proraditi prirodu gubitka, kako bi osoba bila u stanju da nastavi dalje.
Priča o personi i o potrebi odvajanja od nje kao o bazičnoj temi ove prve faze tranzicije, održava diskusiju na nivou koji je suviše opšt i apstraktan, te ću se sada, kako bih specifičnije i konkretnije pojasnio ono što želim da kažem, okrenuti Ilijadi i dilemi koju ima kralj Prijam, probijajući…
………………..
Može se reći, bar sa izvesnom dozom metaforičke istine, da do smrti zaista dolazi u srednjim godinama, budući da identitet i svesni stavovi osobe prolaze kroz duboke unutrašnje preobražaje i reorganizuju se oko novog središta psiholoških sadržaja i značenja. Na dubljim i nesvesnijim nivoima, dolazi do menjanja arhetipskih dominanti koje su u osnovi obrazaca svesne samoorganizacije i identiteta: stara osoba umire. I dok se ne uđe u jamu smrti, proces unutrašnjeg preobražaja ne može da se približava kraju, jer se i u srednjim godinama rađa nova osoba.
Faza tranzicije srednjih godina u kojoj se ulazi u jamu i u kojoj se odvija proces razlaganja starih psiholoških struktura i njihovog restrukturisanja oko novog psihološkog središta, odvija se u liminalnom periodu. U srži liminalnosti srednjih godina je iskustvo koje se zamišlja, sanja ili oseća kao da postoji u zemlji mrtvih: kraj puta, grad duhova, sobe bez izlaza, besmisleno trajanje i ponavljanje, očajanje. Kretanje ka ovoj psihološkoj oblasti, prateći Odisejevo putovanje, nazivam silazak u Had: mesto mrtvih u kojem stoje samo čiste, gole duše. Međutim, upravo tokom ovog silaženja ka dnu liminalnog postojanja, javlja se prilika za savetovanje sa Jastvom koje nije moguće nigde drugde. Ovde Jastvo nema naduveno lice bezgraničnog potencijala kakvo je moglo imati ranijih godina. U ovoj konsultaciji sa Jastvom, predstavom dugovečne mudrosti i bazične istine, počinju da se pomaljaju nagoveštaji onoga što bi moglo postati osećaj središta osobe i životni ciljevi koje treba sprovesti u delo. Ovo je zlato.
………………..