u nastavku su delovi knjige:
Intimno ponašanje, Desmond Moris
Biti intiman znači biti blizak, i na početku moram da razjasnim da se prema tome doslovno i odnosim. U mom jeziku, dakle, do akta intimnosti dolazi kad god dve jedinke stupe u telesni kontakt. Priroda tog kontakta, bilo da se radi o rukovanju ili o polnom odnosu, tapšanju po ramenima ili šamaranju, manikiranju ili hirurškoj operaciji, tema je ove knjige. Kada dva čoveka dodirnu jedan drugog fizički, zbiva se nešto posebno i to je nešto što sam morao da počnem da istražujem.
Moja metoda bila je jednaka metodi zoologa koji se bavi etologijom, što znači opservacijom i analizom ponašanja kod životinja. U ovom slučaju, ja sam se ograničio na ljudsko biće-životinju* i samom sebi dao zadatak da opažam ono što ljudi čine – ne šta kažu da će da urade, već šta zaista čine. Metoda je veoma jednostavna – zahteva samo korišćenje očiju – ali zadatak nije tako lak kao što zvuči. Razlog je taj što, uprkos samodisciplini, reči teško uspevaju da se probiju unapred stvorene pogrešne predstave stalno stoje na putu. Teško je jednom odraslom ljudskom biću da posmatra neki odlomak iz ljudskog ponašanja kao da ga gleda apsolutno prvi put, ali to je ono što jedan etolog mora da pokuša da učini ako je odlučan da doprinese novom razumevanju teme. Što je poznatije i običnije ponašanje to ono postaje više nabijeno emocijama, ne samo kod aktera već takođe kod posmatrača.
Možda je u tome razlog što je, uprkos njihovoj važnosti i interesu, urađeno tako malo analiza o običnim ljudskim intimnostima. Daleko je lagodnije proučavati nešto što je udaljeno od čovekovog angažovanja kao, recimo, ponašanje velike pande dok mirisom markira teritorije, ili ponašanje zelenog akusija prilikom zakopavanja hrane, nego što je junaki la latu se posla naučno i objektivno objasniti nešto tako „dobro poznato“ kao što je ljudski zagrljaj, majčinski poljubac ili milovanje ljubavnika. Ali u društvu koje je sve brojnije i bezličnije, pre nego što budemo naveli da postavimo očajničko pitanje „Šta se desilo sa ljubavlju“, postaje sve više i više važno da se preispita vrednost bliskih ljudskih odnosa. Biolozi su često oprezni kod korišćenja te reči „ljubav“ kao da ona ne odražava ništa više od neke vrste kulturno nadahnutog romantizma. Ali, ljubav je biološka činjenica. Subjektivne, emotivne nagrade i teškoće koje su povezane sa njom mogu biti duboke i tajanstvene, i teške za naučno opisivanje, no spoljašnji znaci ljubavi – postupci voljenja – lako su uočljivi i nema razloga da ne budu ispitani kao bilo koji drugi tip ponašanja.
Ponekad je govorno da razjasnim šta je ljubav znači umanjiti je, ali to je veoma nepravedno. U neku ruku, to jeste uvreda za ljubav jer implicira da ona, poput nekog ostarelog i od kozmetike stvrdnutog lica, ne može da izdrži pažljivo ispitivanje pod jakom svetlošću. Ali u moćnom procesu stvaranja jakih veza privrženosti između dve jedinke nema ničeg varljivog. To je nešto što mi delimo sa hiljadama drugih životinjskih vrsta – u našim odnosima roditelj-potomci, našim seksualnim odnosima i najbližim prijateljstvima.
Naši intimni susreti i verbalne, vizuelne pa čak i elemente njušenja, ali, iznad svega, voleti znači dodirivanje i telesni kontakt. Često govorimo o načinu na koji pričamo i često pokušavamo da spoznamo način na koji gledamo, ali iz nekog razloga retko smo takvi u načinu na koji dodirujemo. Možda je dodir nešto tako osnovno – zove se majkom čula – da se pravimo da ga uzimamo kao nešto što se samo po sebi podrazumeva. Na nesreću, a da skoro to nismo ni primetili, postepeno smo došli do toga da smo sve manje i manje podložni dodiru, sve više i više udaljeni, a fizičku nedodirljivost pratilo je emotivno udaljavanje. To je kao da je savremeni stanovnik velegrada obučen u odelo – emotivni oklop i, sa baršunastom rukom u gvozdenoj rukavici, počinje da se oseća uhvaćenim u zamku i odvojenim od osećanja čak i svojih najbližih drugova.
Doslo je vreme da se na ovu situaciju baci detaljniji pogled. Radeći to, ja ću nastojati svim silama da svoja mišljenja zadržim za sebe, i da ljudsko ponašanje opišem objektivnim očima zoologa. Činjenice, uzdam se, govoriće za sebe, i govoriće dovoljno glasno kako bi čitalac mogao da stvori sopstvene zaključke.
………………..
INTIMA S OBJEKTOM
Na oglasnoj tabli u Cirihu u Švajcarskoj stoji veliki plakat na kome je dvaput odštampano, jedno pored drugog, lice jednog muškarca. Glave su identične, osim jednog detalja: jednoj je u ustima cigareta, drugoj bebina laža ili cucla za umirenje. Pretpostavlja se da je poruka očigledna, jer slika nije propraćena tekstom. I ne znajući, kreatori ovog postera su rekli mnogo više o važnosti pušenja nego što su hteli. U jednostavnom vizuelnom saopštenju objasnili su zašto tolike hiljade ljudi rizikuju bolnu smrt, kašljanje i bljuvanje kad im se pluća zapuše kancerogenim ćelijama.
Ovaj plakat bi, naravno, trebalo da postiđi odrasle pušače, da ih prikaže kao nezrele i detinjaste, ali ga mi možemo čitati i unazad. Ako se muškarac s dudom u ustima teši isto kao i beba, onda je u tom delu slike jedino loše što izgleda tako infantilno. Pređimo na drugo lice i problem je rešen. Kao i laža, cigareta prija, a jednim dimom gubi se infantilni momenat. Ovako viđen, gotovo da može da bude reklama upućena onima koji još nisu otkrili bazičnu prijatnost pušenja. Popušite cigaretu koja će vas umiriti a da se pri tom ne osećate nezrelim!
………………..
Posto gledanje televizije iz meke udobnosti lake stolice opisujem kao infantilni čin sličan gledanju kroz prozor dok nas mati bezbedno drži u naručju, možete pomisliti da to osuđujem, ali brzo dodajem da mi to nije bila namera. Naprotiv, to je dodatna prednost, ovog sada već širom sveta usvojenog obrasca ponašanja. Televizija ne samo da zabavlja i obrazuje, već, kao što sam pokazao, može da predstavlja veoma važan element smirivanja u stresnom svetu odraslih. Pokrivajući slike koje gledamo, stakleni ekran ih je zarobio u televizijsku kutiju, odakle ne mogu da nas povrede. To je nadoknada za činjenicu da nam stolica-majka pruža samo neki kontakt i ne može da nas zaštiti. Ali tu nam priskače u pomoć neprobojna staklena površina TV-ekrana i nadoknađuje nedostatak zaštite tako što nas ograđuje od drame koja se odvija unutar kutije. Simbolična jednačina je, dakle, sasvim jednostavna: prava majka koja štiti i teši = ekran stolica-majka koja teši.
Gledajući ovako na život u kući, razumećemo zašto ljudi na putovanju ili odmoru više vole da odsedaju u hotelima koji na svaki način simuliraju uslove koje smo nekada znali u svojoj dečjoj sobi. Kao u ranom detinjstvu, sve za nas radi neko drugi, ne treba ni prstom da mrdnemo. Hranu nam priprema šef-majka, servira kelnerica-majka, a čisti i sprema nam krevete sobarica-majka. U najboljim hotelima korišćenje posluženja u sobi bukvalno nas vraća u kolevku gde nas nekadašnji plač zamenjuje jednostavan čin pritiska na dugme ili okretanje lokala na telefonu. Često bogataši uvode ove okolnosti dece u sopstvene domove zapošljavajući personal kao zamljenu majku. Kao što sam u ranijim poglavljima istakao, bolnički kreveti i bolnica stvaraju slične uslove pojedincu koji je privremeno potpuno odustao od borbe odraslog…
………………..