„U savremenoj kulturi koja visoko vrednuje hiperproduktivnost, stalnu umreženost i ekstrovertnost, sposobnost bivanja u samoći retko se posmatra kao veština. Češće se tretira kao nusproizvod socijalnog neuspeha ili kao prelazno stanje do sledeće društvene interakcije. Međutim, psihološka istraživanja pokazuju da je „svesna“ samoća fundamentalni resurs za emocionalnu regulaciju, kognitivno obnavljanje i dublju interakciju sa svetom“ u jednom od svojih novijih tekstova napisala je bihejvioralni psiholog Elizabet Vajngarten.
Razumevanje ovog fenomena zahteva strogo razlikovanje dva pojma koja se u svakodnevnom govoru često brkaju: usamljenost i samoća. Dok je, po rečima Vajngarten, usamljenost bolno, neželjeno stanje subjektivnog osećaja izolovanosti, samoća predstavlja svestan, odabrani prostor koji ima regenerativni i generativni karakter.
Nedostatak naučnog fokusa na unutrašnji svet
Virdžinija Tomas, profesorka psihologije na koledžu Midlberi koja se bavi socioemocionalnim razvojem tokom životnog veka, uočila je paradoks tokom svojih doktorskih studija. Dok postoji obimna literatura o važnosti interpersonalnih odnosa za ljudsko blagostanje, naučni radovi o koristima koje nudi izolovano vremene bili su gotovo nepostojeći.
Tomas postavlja dva ključna pitanja: koje su koristi od samoće i kako ljudi mogu da nauče da je efikasno koriste?
Njeno istraživanje jasno definiše da se pod produktivnom samoćom ne podrazumeva bilo kakvo vreme provedeno bez drugih ljudi. To vreme mora biti svesno i namerno. Konzumiranje sadržaja na striming servisima ili beskonačno skrolovanje na društvenim mrežama ne spadaju u ovu kategoriju, jer često služe samo kao mehanizmi ometanja ili odvlačenja pažnje ili izbegavanja suočavanja sa sopstvenim mislima.
Ipak, postoji neurološki izuzetak, piše Vajnagrten. „U stanjima ekstremne iscrpljenosti ili emocionalne disregulacije (što je čest slučaj kod roditelja ili negovatelja), pasivno gledanje televizije može poslužiti kao alat za smirivanje nervnog sistema i spuštanje nivoa kortizola na bazni nivo. Tek kada se organizam vrati u ravnotežu, čovek postaje sposoban za smislenu unutrašnju refleksiju. Ključna veština ovde jeste samoprocena odnosno prepoznavanje trenutka kada opuštanje prelazi u otupelost i izbegavanje unutrašnjeg dijaloga“.
Evolucione i psihološke prednosti samoće
Filozofi, naročito stoici, odavno su prepoznali samoću kao revitalizujuće utočište. Rimski imperator i filozof Marko Aurelije u svojim Meditacijama beleži da čovek nigde ne može pronaći mirniji i bezbrižniji prostor nego u sopstvenoj duši, savetujući stalno povlačenje u unutrašnji svet radi duhovne obnove.
Pored filozofskih uvida, istraživanja Virdžinije Tomas potvrđuju da kvalitetno vreme sa samim sobom direktno utiče na kvalitet društvenih odnosa. Ljudski kapacitet za saosećanje i davanje u odnosima nije neiscrpan. Kada su pojedinci lišeni potrebnog vremena za osamljivanje, postaju osetljivi, razdražljivi, reaktivni i skloni konfliktima.
„Ovaj proces se može posmatrati kao dijalektički ples: sve što se proživi u socijalnom svetu donosi se u prostor samoće kako bi se preradilo, analiziralo i integrisalo u ličnost. Kroz taj proces introspekcije, osoba se vraća u društvenu sferu stabilnija i sposobnija za autentičnu povezanost“ piše Vajngarten.
Tri stuba razvoja veštine samoće
Kroz empirijski rad, profesorka Tomas je razvila strukturirani program za učenje i razvijanje veštine samoće, koji se deli u tri osnovne grupe:
1. Povezivanje sa sopstvenim JA
Najveća prepreka u praktikovanju samoće jeste suočavanje sa potisnutim emocijama i unutrašnjim konfliktima. U visokoaktivnoj kulturi, dileme i emocionalni tereti svesno se guraju u drugi plan. Onog trenutka kada nastupi fizička tišina, te emocije izbijaju punom snagom, što kod mnogih izaziva nagon za bekstvom nazad u distrakciju. Veština se sastoji u razvijanju kapaciteta za sedenje sa tim neprijatnim stanjima, posmatrajući ih kao glasnike važnih informacija o ličnom životu. Iz ove radoznalosti prema sopstvenim unutrašnjim mehanizmima razvija se bolja emocionalna regulacija.
2. Zaštita vremena
Pronalaženje prostora za samoću zahteva logističku i psihološku odbranu tog vremena. To podrazumeva ne samo blokiranje termina u kalendaru, već i pregovaranje sa porodicom i okruženjem, kao i eliminisanje osećaja krivice. Zahtevanje vremena za sebe u strukturama koje glorifikuju stalnu dostupnost često se pogrešno etiketira kao sebičnost, te je internalizacija opravdanosti ovog čina ključni korak u zaštiti sopstvenog mentalnog prostora, kako to vidi Vajngarten.
3. Pronalaženje balansa i uloga dosade
Razvijanje unutrašnjeg sluha za telesne i mentalne signale omogućava uvid u to kada je organizmu potreban povratak u osamu, a kada povratak u društvo. Dosada koja se javlja u prvim trenucima samoće često se pogrešno tumači kao znak da treba prekinuti izolaciju. Međutim, neuronaučnik Džejms Denkert ističe da „funkcija dosade nije da nas ostavi pasivnim, već da deluje kao poziv na akciju koja izražava ono što suštinski jesmo. Dosada u samoći je prostor u kojem se kristališu stvarni unutrašnji afiniteti i potrebe“.
Praktikovanje svesne samoće na kraju dovodi do boljeg prepoznavanja sopstvenih potreba u svim sferama života. Sposobnost da pojedinac „nedostaje sam sebi“ i da teži tom ponovnom povezivanju predstavlja indikator zrelog socioemocionalnog razvoja. „Prisutnost u sadašnjem trenutku, bez spoljnih stimulansa, ne predstavlja eskapizam, već bazičnu arhitekturu na kojoj se gradi funkcionalna ličnost“ piše Elizabet Vajngarten.