Naučni novinar i autor nekoliko knjiga, Džejson Bitel, u jednom od poslednjih tekstova poziva ljude da prevaziđu instinktivni otklon i sagledaju pacove kao vrhunske majstore preživljavnja.
„Kada se ptičica pojavi na hranilici usred snežne oluje, ljudi u tome vide istrajnost. Kada se mravi udruže da odvuku mrvu hleba, vidimo timski rad. Ali kada pacov izbegne zamku ili napravi dom u kontejneru, šta osećamo? Najčešće su to gađenje ili užas, a retko strahopoštovanje ili čuđenje“ piše Bitel.
Ipak, pacovi su možda jedne od najfascinantnijih životinja na planeti. Preživeli su globalne apokalipse, napuštanja na pustim ostrvima i ciljane kampanje istrebljenja. Prema rečima Bobija Korigana, urbanog rodentologa sa više od 30 godina iskustva, pokušaj suzbijanja populacije pacova je poput pokušaja da se iscedi okean. Piše:
„Još od pećinskih dana pokušavamo da ih kontrolišemo. Trujemo ih, hvatamo u zamke, radimo im užasne stvari. I baš kada pomislimo da smo pobedili? Oni se vrate.“
Mali oportunisti
Pacovi su glodari, loza sisara koja potiče još iz doba dinosaurusa. To znači da su njihovi preci pronašli način da se hrane i razmnožavaju u svetu punom džinovskih predatora, preživevši čak i udar asteroida koji je zbrisao 75% živog sveta. Danas postoji više vrsta glodara nego bilo kojih drugih sisara, uključujući desetine vrsta pacova.
Kako im to uspeva?
„Pacovi su izvrsni u korišćenju prilika“, objašnjava Betani Brukšir, autorka knjige o štetočinama koju Bitel navodi. Njihova sposobnost kolonizacije novih terena delom počiva na činjenici da mogu da jedu praktično sve. Dok su koale osuđene na eukaliptus, pacovi su oportunistički sakupljači hrane. Jedu uskladišteno žito, ptiće, pa čak i parče pice ostavljeno u metrou. Ta kosmopolitska svesrdnost prema hrani omogućava im da prežive na brodovima i na bilo kom kopnu na koje ti brodovi pristanu – od Aleutskih ostrva do subantarktičkih predela.
Prilagodi se i reaguj
Bitel kaže da postoji bar jedna kekcija koju ljudi mogu da nauče od pacova: da napreduju tamo gde jesu, a ne tamo gde bi želeli da budu. Pacovi nisu u hibernaciji tokom zime. Oni se snalaze. Približavaju se ljudima jer su naši prostori topli – kanalizacije, otvori za paru, podrumi. Ako ne nađu ljudsku toplotu, stvaraju sopstvenu, skupljajući se u velika „klupka za spavanje“ veličine košarkaške lopte.
Njihovo telo je dizajnirano za istraživanje. Glava im se završava moćnim nosem kojim ispituju svaku pukotinu u zidu ili trotoaru. Imaju srazmerno male ključne kosti koje nisu vezane za grudnu kost, što im omogućava da „skupe“ ramena i prođu kroz svaku rupu kroz koju može da prođe njihova lobanja, a prosečna lobanja pacova nije veća od kovanice.
Intelektualna gipkost i saosećanje
„Pacovi se nikada ne predaju. Kada su ljudi razvili varfarin da ih potruju, oni su razvili genetsku otpornost. Pošto se brzo razmnožavaju – jedna ženka može doneti na svet mlade svaka dva meseca – mutacije koje omogućavaju preživljavanje brzo se šire kroz populaciju.
Ali oni nisu samo žilavi borci. Neverovatno su kognitivno fleksibilni. Pacov koji je video drugog pacova kako upada u zamku, izbegavaće slične zamke u budućnosti. Iznenađujuće je i to koliko su socijalni. Nova istraživanja pokazuju da će pacovi u laboratoriji pomoći drugom pripadniku svoje vrste, oslobađajući ga iz zamki ili deleći hranu. U eksperimentima gde su mogli da biraju između spasavanja drugog pacova i čokolade, birali su pomoć u 50% do 80% slučajeva“ piše Bitel.
Pacovi poseduju „petlju, svestranost, saosećanje i neverovatno dugu istoriju pobeđivanja uprkos svim izgledima. Ako ta kombinacija osobina ne inspiriše bar malo strahopoštovanja, možda problem nije u pacovima već u ljudskoj percepciji ovih glodara“, zaključuje Džejson Bitel.
Zapravo, Bitelova ideja u saradnji sa kolegama rodentolozima je da podseti na suštinu otpornosti:
„Tamo gde drugi vide otpad, pacov vidi resurse; tamo gde drugi vide prepreke, pacov vidi skrovište. Njihov uspeh na Zemlji nije rezultat puke snage, već neprestane, inteligentne adaptacije na svet koji neprestano pokušava da ih eliminiše.