„Zamislite scenu koja izgleda gotovo kao eksperiment iz detinjstva: grupa mladih žena sedi za stolom, ispred njih su čaše milkšejka i posude pune sladoleda. Psiholozi im najpre nude da popiju milkšejk, jedan ili dva. Zatim pred svaku od njih stavljaju nekoliko vrsta sladoleda i kažu: slobodno probajte koliko želite. Eksperiment se završava pitanjem: koliko često držite dijetu i koliko pokušavate da kontrolišete svoju ishranu?
Ovaj naizgled bezazleni eksperiment, sproveden početkom sedamdesetih godina na Univerzitetu Nortvestern, postao je jedan od najuticajnijih u istoriji psihologije ishrane. Njegovi rezultati pokazali su nešto iznenađujuće: žene koje su govorile da često drže dijetu pojele su znatno više sladoleda nakon milkšejka nego žene koje nisu brinule o svojoj težini. U proseku, čak 66 procenata više.
Iz toga je proizašla smela teorija da vas dijeta zapravo može naterati da jedete više.
Tokom narednih decenija ova ideja počela je da oblikuje način na koji većina razmišlja o hrani, težini i zdravlju.
Anti-dijeta pokret
Teorija da pokušaj kontrole ishrane može dovesti do prejedanja brzo se proširila među psiholozima, nutricionistima i lekarima. Mnogi stručnjaci počeli su da veruju da restrikcija hrane može da izazove poremećaje ishrane, uključujući anoreksiju, bulimiju i kompulzivno prejedanje. Vremenom se ova ideja preselila i iz akademskog sveta u popularnu kulturu.
Nastao je anti-dijeta pokret, koji je podsticao ljude da se oslone na intuiciju i prirodne signale gladi. Roditelji su počeli da veruju da deci treba omogućiti potpunu slobodu u izboru hrane kako bi razvila zdrav odnos prema jelu.
Na društvenim mrežama ova ideja je potpuno ovladala. Mnogi danas veruju da je svaki pokušaj ograničavanja hrane potencijalno štetan. Ali, nauka je u međuvremenu počela da postavlja nova pitanja.
Šta su nova istraživanja pokazala?
Problem sa ranim istraživanjima bio je u metodologiji. Naučnici su često merili „dijetetsku restrikciju“ pomoću anketa u kojima su ljudi sami procenjivali koliko kontrolišu svoju ishranu. Međutim, kasnija istraživanja pokazala su da takve procene nisu pouzdane.
Psiholog Erik Stajs sa Univerziteta Stanford pokazao je da ljudi koje ankete označavaju kao „velike dijetaše“ u stvarnosti jedu gotovo isto kao i oni koji tvrde da ne drže dijetu. Razlika u unosu kalorija bila je, u jednom istraživanju, svega 23 kalorije dnevno što je otprilike koliko ima nekoliko kikirikija. Drugim rečima, mnogi ljudi koji misle da su na dijeti zapravo uopšte ne smanjuju značajno unos hrane.
Kada su istraživači počeli da sprovode strože, kontrolisane eksperimente, rezultati su se promenili. U studijama u kojima su ljudi dobili jasno definisane planove ishrane i podršku da ih prate, učesnici su u proseku izgubili oko 10 procenata telesne težine za šest meseci, bez povećanja simptoma poremećaja ishrane. U nekim slučajevima čak je zabeleženo smanjenje epizoda prejedanja.
Dva puta do poremećaja ishrane
Savremena istraživanja danas nude složeniju sliku.
Psiholozi smatraju da poremećaji ishrane mogu nastati na dva različita načina. Prvi put je dobro poznat: osoba je nezadovoljna svojim telom i pribegava ekstremnim dijetama i restrikcijama.
Ali postoji i drugi put koji je dugo bio zanemaren. Neki ljudi najpre razviju naviku prejedanja, zatim dobiju na težini, a tek nakon toga pokušavaju da drže dijetu kako bi povratili kontrolu nad telom.
Iz ove perspektive, dijeta nije uzrok problema već pokušaj da se problem reši.
Okruženje koje podstiče prejedanje
Ako želite da razumete savremene probleme sa težinom, možda je važnije da pogledate oko sebe nego u sopstveni tanjir.
Od kasnih sedamdesetih godina prehrambeno okruženje u mnogim zemljama dramatično se promenilo. Brza hrana, restorani i industrijski proizvedena jela bogata šećerom i mastima postali su svuda dostupni.
Danas u nekim zemljama ljudi dobijaju gotovo polovinu dnevnih kalorija iz „ultra prerađene“ hrane ili proizvoda koji su industrijski obrađeni, energetski nabijeni i često dizajnirani da budu gotovo neodoljivi. Brojna istraživanja pokazuju da takva hrana može podstaći ljude da pojedu stotine dodatnih kalorija dnevno. Kada dolazi do epizoda prejedanja, najčešće je reč upravo o ovoj vrsti hrane.
Između restrikcije i slobode
Savremeni naučni konsenzus danas je mnogo podeljeniji nego pre pedeset godina.
Umerena kontrola ishrane može biti korisna za neke ljude, dok ekstremne restrikcije mogu biti štetne naročito za osobe koje već imaju poremećaje ishrane. Odnosno, odnos prema hrani ne može se svesti na jednostavnu poruku. Nije rešenje ni potpuna zabrana, ali ni potpuna sloboda.
Možda je važnije pitanje koje treba da postavite sebi ovakvo: kako da razvijete odnos prema hrani koji nije vođen strahom, krivicom ili impulsom, već razumevanjem sopstvenog tela i okruženja u kome živite? Ovaj svet je prepun primamljivim mirisima i ukusima, reklamama i dizajniranom hranom. Nije greška reći da je to možda najveći izazov zdravlja danas.