Postoji posebna vrsta praznine koju je teško objasniti. Može da bude teg a može da bude i osećaj prostora u kojem nema gravitacije. Spolja, možda, ništa nije pogrešno. Imate posao, ljude kojima ste važni, obaveze, svakodnevicu koja funkcioniše. A ipak, ono što vas je nekada pokretalo to više ne radi. Druženja postaju obaveza, poruke zamaraju, hobiji gube privlačnost, a čak i ciljevi o kojima ste nekada sanjali više ne izazivaju gotovo ništa. Rutina je ključna reč.
Prva pomisao je da nešto nije u redu sa vama, tu unutra. Možda ste postali lenji, izgubili disciplinu, potrebna vam je bolja organizacija, više fizičke aktivnosti, novi cilj. Savremena kultura ima gotovo automatski odgovor na gubitak motivacije: pokrenite se, kažu.
U celoj toj strukturi krije se jedno neprijatno pitanje: Šta ako problem nije u tome što više nemate dovoljno volje, već u tome što predugo pokušavate da želite ono što više ne želite?
To, naravno, nije jedino moguće objašnjenje. Dugotrajan gubitak interesovanja i zadovoljstva može pratiti depresiju, hormonalnu zbrku, sagorevanje, tugovanje, hronični stres, probleme sa spavanjem i druga stanja koja zaslužuju ozbiljnu pažnju. Ali, kada se bezvoljnost uporno vezuje za iste delove života, možda vredi zastati pre nego što sebe optužite za nedostatak discipline.
Život koji izgleda dobro, ali više ne osećate kao svoj
Čovek veoma rano uči kako da bude prihvaćen. Uči šta znači biti dobar, odgovoran, uspešan, pouzdan, koristan. Vremenom postaje partner koji ne pravi probleme, zaposleni na kojeg se može računati, prijatelj koji je uvek dostupan, dete kojim roditelji mogu da se ponose. U tim ulogama možete postati toliko dobri da zaboravite da su to uopšte uloge. A onda se dogodi nešto zbunjujuće: ostvarite cilj koji je trebalo da vas usreći i ne osećate ništa.
Tada izranja pitanje koje je mnogo teže od pitanja kako vratiti motivaciju: da li je život koji ste izgradili zaista onaj koji ste želeli?
Neke želje zaista jesu vaše. Druge su nastale iz potrebe za sigurnošću, odobravanjem, statusom ili pripadanjem. Ponekad čovek godinama ide u jednom pravcu samo zato što je nekada davno odlučio da je to pravi put, a zatim nastavlja po inerciji. Ostaje u odnosima jer dugo traju, na poslu jer je mnogo uloženo, uz ciljeve jer ih je nekada želeo. Odustajanje tada izgleda kao poraz, čak i kada nastavak više nema smisla.
Zato je ravnodušnost poruka koju još ne umete da pročitate. Možete govoriti da volite svoj posao, a osećati težinu svake nedelje pred ponedeljak. Možete da tvrdite da je odnos dobar, a da osećate neobično olakšanje kada ste sami. Čovek ume da pronađe veoma ubedljiva objašnjenja za život koji ga više ne ispunjava. Strah možete nazvati „odgovornost“, ugađanje drugima dobrotom, emocionalno potiskivanje zrelošću, a iscrpljenost ambicijom.
Kada ravnodušnost nije mir
Važno je, međutim, razlikovati mir od emocionalne utrnulosti. Možda vam više nije potrebna stalna stimulacija, manje vas zanima tuđe odobravanje i više uživate u samoći. To može biti znak sazrevanja. Ali postoji i drugačije stanje: ništa nije naročito loše, ali ništa više nije ni naročito dobro. Obavljate posao, odgovarate na poruke, završavate obaveze, spavate i ponavljate isto, dok dani polako počinju da liče jedan na drugi. Stabilnost i unutrašnja odsutnost nisu isto.
Ponekad iza gubitka interesovanja stoji zaštita. Kada ste se mnogo puta razočarali, lakše je da samo prestanete da očekujete. Posle neuspeha možete prestati da pokušavate, posle povrede da izbegavate bliskost, a posle dugog iscrpljivanja da sebe ubedite da više ništa ni ne želite. Psihičke odbrane imaju svoju svrhu, ali ono što vas je nekada štitilo vremenom može početi i da vas ograničava.
Zato osećanja treba saslušati, ali ne i slepo poslušati. Dosada ne znači automatski da treba napustiti posao, osećaj zarobljenosti da treba prekinuti odnos, niti praznina da je čitav život pogrešan. Emocije mogu biti signali, ali nisu presude. Zreliji odgovor nije ni potiskivanje ni impulsivna odluka, već pokušaj da razumete šta se iza njih nalazi.
Možda vam nije potreban novi život, već iskreniji
Kada se pojavi unutrašnja praznina, dramatična promena deluje prilično zavodljivo. Novi posao, drugi grad, putovanje, raskid, novi početak. Ali promena ne mora početi rušenjem svega što postoji. Ponekad počinje iskrenošću.
Šta već dugo samo glumite da vam je važno? Čije odobravanje još pokušavate da zaslužite? Koji deo svakodnevice doživljavate kao obavezu, iako ga predstavljate kao izbor? Kada ste poslednji put osetili da ste istinski živi i šta ste tada radili? Šta biste izabrali kada niko zbog toga ne bi bio impresioniran?
Takva pitanja ne zahtevaju da odmah promenite život. Zahtevaju samo da prestanete da ga posmatrate isključivo kroz ono što bi trebalo da želite.
Možda je zato korisno razlikovati dve naizgled slične stvari: izgubiti interesovanje za život i izgubiti interesovanje za način na koji već dugo živite. Prvo može zahtevati stručnu pomoć i ozbiljnu brigu o sebi. Drugo može biti početak pitanja koja ste dugo odlagali. Tako bi to sročio Karl Gustav Jung.