Istraživanja psihologa Ksjanmin Gong i Natali Vong sa Univerziteta u Hongkongu rasvetlela su mnoge nedoumice i dala odovore na pitanja koja se tiču sreće, tog večno željenog „stanja“. Istraživači su se bavili takozvanim paradoksom sreće i objasnili zašto osećaj ispunjenosti raste u kasnijim, zrelim godinama.
Širom sveta, nivo lične sreće dostiže vrhunac u kasnijim fazama života. Istraživanja koja obuhvataju 145 zemalja identifikovala su krivu sreće u obliku slova U što znači da subjektivni osećaj blagostanja opada u srednjim godinama, dok nastavlja da raste u starosti. Uprkos fiziološkom propadanju i gubicima koji prate starenje, starije odrasle osobe generalno tvrde da su srećnije od mlađih.
Ova pojava se često pripisuje apstraktnoj „staračkoj mudrosti“, međutim, psihološka istraživanja pokazuju da je reč o nečemu mnogo praktičnijem: o promeni unutrašnjih prioriteta i upravljanju vremenskim horizontom.
Paradoks sreće i faza akumulacije
„Za mlađe i ljude u srednjim godinama, namerna potraga za srećom često dovodi do suprotnog efekta, što je u psihologiji poznato kao paradoks sreće. Razlog leži u konceptu „intergonalne kompatibilnosti“ ili usklađenosti ciljeva. Sreća ne zavisi samo od upražnjavanja prijatnih aktivnosti, već od toga da li se te aktivnosti uklapaju u širi sistem životnih ciljeva.
Mlađi ljudi se nalaze u „fazi akumulacije“. Njihov pejzaž ciljeva je pretrpan: izgradnja karijere, podizanje porodice, otplata kredita i sticanje reputacije. Ovi ciljevi zahtevaju odlaganje trenutnog zadovoljstva zarad buduće sigurnosti.
Kada mlađa osoba odluči da popodne provede u čistom hedonizmu, gledajući seriju ili odmarajući, javlja se konflikt ciljeva. Vreme posvećeno odmoru doživljava se kao vreme ukradeno od uspeha. Unutrašnje trenje stvara krivicu i anksioznost, čime se neutrališe radost same aktivnosti“ pišu Gong i Vong.
Teorija socioemocionalne selektivnosti
Kod starijih osoba, hijerarhija ciljeva se menja, a ključni pokretač te promene je percipirani vremenski horizont ili svest o vremenu koje je preostalo. Prema teoriji socioemocionalne selektivnosti psihologa Laure Karstensen, „kada se vreme doživi kao ograničeno, ciljevi se pomeraju sa dugoročnih dostignuća ka emocionalnom značenju i trenutnoj ispunjenosti“.
Da se ne radi o mističnoj mudrosti koja dolazi isključivo sa godinama, pokazala je studija Laure Karstensen i Barbare Fredrikson. Kada su mlađi ljudi (pacijenti sa skraćenim životnim vekom) suočeni sa ograničenim vremenskim horizontom, njihovi prioriteti su se trenutno promenili, nalik onima kod starijih osoba – dali su prednost emocionalnoj povezanosti u odnosu na buduća dostignuća. Obratno, kada je od zdravih starijih osoba traženo da zamisle medicinski napredak koji im produžava život za nekoliko decenija, njihovi ciljevi su se odmah vratili na dugoročne planove i akumulaciju, karakteristične za mlade.
Uživanje u životu za starije ljude nije ometanje i odvlačenje pažnje od važnijeg posla. Te aktivnosti jesu njihov primarni životni prioritet.
Zamke mentaliteta „nulte sume“
Savremeno društvo pati od pretpostavke da su ambicija i sreća neprijatelji. Ova lažna dihotomija stvara dva ekstremna stanja kod mlađih odraslih osoba:
Kult neprestanog rada: Ambicija se stavlja iznad svega. Odmor se posmatra kao slabost, a zadovoljstvo se odlaže u nedogled. To vodi ka sagorevanju i gubitku vitalnosti.
Zamka mentaliteta „jednom se živi“: Reakcija na pritisak kroz potragu za trenutnim užitkom, pri čemu se zanemaruju dugoročni ciljevi i smisao, što stvara egzistencijalnu krhkost.
Oba ekstrema maše cilj. Sreća i ambicija komplementarni su stubovi dobrog života. Sreća gradi otpornost, širi kognitivne kapacitete i dugoročno povećava produktivnost. Sa druge strane, napredak ka ličnim ciljevima postavlja temelje za održivo blagostanje.
Strategije za usklađivanje ciljeva
Usklađenost ciljeva koja je prirodna u starosti može se svesno razvijati i u ranijim godinama kroz specifične psihološke korake, kako savetuju psiholozi:
- Drugačije razumevanje slobodnog vremena: Popodne provedeno sa prijateljima ne treba posmatrati kao gubljenje vremena, već kao upravljanje energijom koje je neophodno za profesionalne ciljeve. Kada se sreća koristi kao pogonsko gorivo za ostale životne aspekte, krivica nestaje.
- Proširenje definicije sreće: Mlađe osobe sreću često izjednačavaju sa stanjima visokog uzbuđenja (euforija, uzbuđenje, intenzivni doživljaji). Stariji ljudi pokazuju vrednost emocija niskog uzbuđenja – smirenosti, spokoja i zadovoljstva u malim, svakodnevnim rutinama.
- Aktivnosti sa višestrukom svrhom: Umesto da se život deli na faze i delove (vreme za posao, vreme za zdravlje, vreme za druženje), efikasnije je birati aktivnosti koje zadovoljavaju više potreba istovremeno poput sportskih ili društvenih aktivnosti sa kolegama gde se paralelno grade mreža podrške i lični odnosi.
- Spajanje zabave i smisla: Pronalaženje aktivnosti koje pružaju zadovoljstvo, ali istovremeno doprinose zajednici ili ličnom razvoju (poput pisanja, mentorstva ili učešća u humanitarnim akcijama).
Biti prisutan sada, u ovom trenutku nije beg od budućnosti već siguran temelj na kojem se uspešna budućnost gradi.