Ljudsko sazrevanje ima i svoj drevni kolorit. Mitolog Martin Šo analizira evropsku mitološku sliku i istražuje boje u bajkama i narodnim pričama. Navodi da narodne priče koriste tri specifične boje da opišu razvojni put čoveka: od ambicije, preko sloma, do istinske mudrosti.
Evropske narodne priče često su ispletene oko tri boje: crvene, crne i bele. Snežana ima kožu belu kao sneg, usne crvene kao krv i kosu crnu kao ebanovina. U bajci „Gvozdeni Hanš“ braće Grim, mladić jaše tri konja u tri bitke – crvenog, crnog i belog.
Ove boje nisu samo estetski detalji. Predstavljaju mapu ljudskog odrastanja. Prema mitologu Martinu Šou, svaka boja nosi svoj dar, ali i svoju senku. Većina ljudi, tvrdi on, pati od nedostatka jedne od njih, a da toga nije ni svesna.
Crvena: Vatra ambicije
Crvena boja simbolizuje ambiciju, životnu silu, ego i želju. To je hrabrost da se iskorači iz udobnosti. U svom najboljem izdanju, Crvena je energična i odlučna. U najgorem, ona je naivna, tvrdoglava i nepromišljena. Crvena ne sumnja, ona dela.
„Crvena je ta koja vas podstiče, daje vam hrabrost da zauzmete stav i povučete liniju u pesku. Ona vam dopušta da sanjate velike snove, spakujete kofer i krenete u avanturu“, objašnjava Šo.
Međutim, Crvena ima veliku manu: u njoj nema mesta za druge. U srednjovekovnoj legendi o Gralu, mladi vitez Parsifal – pun „Crvene“ snage – dolazi u zamak Kralja Ribara koji pati od neizlečive rane. Parsifal vidi patnju, večera i odlazi, a da kralja nije ni upitao šta mu je. Nije bio okrutan, već prosto nikada sam nije bio ranjen. Pitanje „Šta te boli?“ njemu je tada bilo nepojmljivo. Za to znanje bio mu je potreban prelazak u Crnu fazu.
Crna: Neophodni silazak
Crna predstavlja inicijacijski neuspeh – pad, ranjivost, melanholiju i sumnju u sebe. Dok Crvena pripada mladosti, Crna obično stiže nepozvana u srednjim godinama. To je trenutak kada odnos udari u zid, kada karijera postane prazna ljuštura ili kada depresija oboji svet u sivo.
Savremena kultura, koja slavi uspeh, gotovo da nema „rečnik“ za Crnu boju. Ipak, bez nje nema dubine. Šo piše:
„Bez Crne imamo inteligenciju, ali nemamo mudrost. Ako naučite kako da negujete Crnu, možete postati mudrac. Ako ne naučite, postaćete ogorčeni.“
Patnja ne čini čoveka mudrim po automatizmu. „Ona može da nas prosvetli ili da nas zatruje, a ishod zavisi od toga da li znamo kako da je „nosimo“. Čitava industrija samopomoći postoji samo da bi ljude što pre izvukla iz Crne faze, pre nego što ona završi svoj transformativni rad“ piše Šo.
Bela: Punoća prisustva
Bela je ono što je Aristotel nazivao phronesis – praktična mudrost zarađena životom. Ona ne odbacuje Crvenu niti Crnu. Objedinjuje i jednu i drugu i stavlja ih u službu nečega što je veće od samog ega. Ako Crvena kaže „Ja mogu“, a Crna „Možda ne mogu“, Bela pita: „Šta ti je potrebno?“
„Bela je dragoceno tlo zrelosti, sposobnost da blagosiljamo, podižemo druge i ohrabrujemo. Ona nije potreba. Ona je dojka puna mleka. Apsolutno je generativna, ne ničega se ne drži grčevito i vidi smireno na duge staze“, navodi Šo.
Problem savremenog društva
Martin Šo upozorava da savremena kultura slavi Crvenu (ambiciju) i Belu (autoritet), ali potpuno ignoriše Crnu (patnju). Želimo lidere koji preskaču „podzemni svet“ i postaju mudraci preko noći. Ne tugujemo javno. Ne govorimo o neuspehu. Hodamo unazad ka sopstvenoj smrti.
U legendi o Gralu, Parsifal se godinama kasnije vraća u zamak, nakon što je i sam iskusio poraz i tugu. Tek tada postavlja pitanje: „Šta te boli?“ Rana zaceljuje, kraljevstvo se obnavlja. Ali bio je potreban čitav život prožet Crvenom i Crnom bojom da bi Bela mudrost postala moguća.
Martin Šo piše:
„Bez Crne, mi smo samo uspešne mašine koje ne poznaju miris sopstvene duše. Mudrost počinje tamo gde naša moć prestaje.“