Tara Venkatesan je psiholog, naučnik i israživač kognitivnih procesa, ali i operska pevačica. Direktorka je istraživanja u okviru kognitivnih nauka u Universal Music Group. Njeni radovi istražuju spoj muzičke umetnosti i psiholoških procesa, pokušavajući da odgonetnu kako zvuk i priča oblikuju emocionalno biće.
Kao operska pevačica, Tara Venkatesan primećuje da su neke od njenih omiljenih arija neopisivo tužne: one govore o umiranju, o gubitku ljubavi života ili o prokletstvu zle čarobnice. Ističe da, kada je reč o umetnosti, ona nipošto nije jedina koju privlače mračne teme. Od melanholičnih pesama Tejlor Svift do Pikasovog „plavog perioda“ ili potresnih filmova poput Beležnice (The Notebook), ljudi uporno tragaju za delima koja izražavaju duboka osećanja tuge. „Možda to radite i vi?“ pita Tara Venkatesan.
Ovaj fenomen dugo je zbunjivao psihologe i filozofe. S obzirom na to da ljudi obično strahuju od tuge i trude se da je izbegnu – od bolnih razgovora do žalosti zbog gubitka – postavlja se pitanje zašto je aktivno traže u umetnosti? „Zašto biramo filmove za koje znamo da će nas ostaviti u suzama, ili slušamo muzičke liste pažljivo odabrane da izazovu setu? Zašto nam slike ljudske patnje deluju prelepo?“ piše Venkatesan.
Kao naučnik istraživač, Venkatesan je sa kolegama sa Univerziteta Jejl pokušala da razmrsi ovu misteriju. Njihova istraživanja sugerišu da umetnost transformiše jednu, inače odbojnu emociju, u nešto što pruža specifičnu vrstu utehe.
Maska estetskog okvira
Dosadašnja naučna tumačenja ukazivala su da su „formalne karakteristike“ umetnosti, poput metrike, melodije i forme, ono što tugu u knjigama ili pesmama čini prijatnijom od stvarnog, tužnog razgovora sa prijateljem. To delom potvrđuje i profesionalno iskustvo autorke: lepota melodije i poetičnost jezika često ublažavaju bol koji arija nosi. Međutim, istraživanja ukazuju i na nešto dublje od same forme.
Samo uverenje da je nešto „umetničko delo“ suštinski menja način na koji to doživljavamo. Venkatesan navodi studiju u kojoj su učesnicima dali identične, „tužne tekstove“. Jednoj grupi je rečeno da čitaju odlomak iz kratke priče ili pozorišnog monologa, dok je drugima rečeno da je u pitanju unos iz nečijeg ličnog dnevnika ili objava na društvenim mrežama.
Rezultati su pokazali da su ljudi mnogo više uživali u tekstu kada su verovali da je reč o umetnosti. Na primer, mračni i depresivni zapisi iz dnevnika Silvije Plat doživljavani su kao estetski privlačni kada su predstavljeni kao pozorišni monolog. Dakle, svest o umetničkom okviru ljudima daje svojevrsnu licencu da se prepuste emociji od koje bi inače pobegli.
Paradoks autentičnosti
Aristotel je nekada tvrdio da tragedije pružaju katarzu jer su fikcija – bezbedan prostor gde ljudi modu da istražuju osećanja bez stvarnih posledica. Ipak, istraživanje tima sa Jejla poljuljalo je tu teoriju. Otkriveno je nešto ovako: što su učesnici više verovali da su tuga i događaji u tekstu stvarni, to im se delo više dopadalo.
„Kada bih saznala da su pesme Nika Kejva o zavisnosti samo izmišljene i da nisu zasnovane na njegovim stvarnim borbama, to bi mi bilo izuzetno odbojno. Delovalo bi neiskreno i neautentično“, objašnjava Venkatesan. Njeni nalazi govore da melanholičnu umetnost ljudi vole više upravo onda kada veruju da je umetnik zaista proživeo ono o čemu govori.
Prisvajanje tuge kao put
Sve ovo vodi do ključnog koncepta: prisvajanja.
„Filozofi poput Ane Kristine Ribero predlažu da, kada stupamo u interakciju sa umetničkim delom, mi ga ne doživljavamo samo kao tuđu emociju, već ga prisvajamo kao izraz sopstvenih osećanja“ piše autorka.
Venkatesan ovaj proces objašnjava kroz primer koncerta na kojem pevačica peva o slomljenom srcu. Ona tom prilikom poziva publiku da razmišlja o sopstvenom bolu. „Kada pišem pesmu o gubitku, pišem je na osnovu svog iskustva, ali ne očekujem da publika misli o meni i mom životu. Pretpostavljam da misle o sopstvenim iskustvima i osećanjima.
Umetnost nam daje dozvolu da emocije izražene u delu osetimo kao svoje. Istraživanja pokazuju da, što više „prisvojimo“ tužan tekst, to nam je on draži. Iako nauka još ne može u potpunosti da objasni zašto ovo prisvajanje vodi ka uživanju, odgovor se verovatno krije u dubokoj ljudskoj potrebi da ne budemo sami u svom bolu“ zapisala je Venkatesan.
Glas za neizrečeno
Prisvajanje tuge u svim njenim oblicima – bilo kroz muziku, priče ili slike – čini da se svako oseća kao da neko drugi razume unutrašnju borbu koju osoba proživljava. Taj osećaj povezanosti je ono što objašnjava uživanje u melanholiji.
Ovo pomaže u rešavanju još jednog paradoksa: zašto čoveka privlači „tužna umetnost“ upravo onda kada se i sam oseća loše?
„Iako preterano utapanje u tugu može biti zamka, potraga za „tužnom umetnošću“ kada ste neraspoloženi može biti konstruktivan korak. Umetnost može dati glas vašim osećanjima – onim stanjima koja ste možda imali poteškoća da sami formulišete. Kada se budete osećali potišteno i tužno, svesno prepuštanje melanholičnoj pesmi ili filmu možda nije mazohizam, već nasušna potreba duše da bude viđena i da je neko ili nešto razume. Umetnost nam ne prodaje tugu. Nudi nam dokaz da u tom tugovanju nismo usamljeni, pretvarajući ličnu bol u kolektivnu utehu“ napisala je Tara Venkatesan.