U nastavku je deo knjige:
Zašto se niste ubili, Viktor Frankl
Život, dakle, ima smisao i zadržava ga do kraja. Ali od presudnog značaja za život svakog pojedinca je da se preda tom smislu. Jer pouka koju sam ja dobio u koncentracionim logorima i koju su, u međuvremenu, potvrdila psihijatrijska istraživanja na ratnim zarobljenicima je sledeća: šansu da prežive imali su uglavnom oni koji su bili psihološki usmereni na budućnost, na neki zadatak koji treba da ispune u budućnosti, na smisao čije ostvarenje ih je u neku ruku očekivalo, ili na neku osobu koja ih je čekala s ljubavlju…
I pitam se ne bi li sve to moglo da se proširi izvan pojedinačnog ljudskog života i primeni na produženje života čovečanstva u celini. Možda je istina da i čovečanstvo ima svoju šansu da preživi atomsko doba jedino ako se ljudi, i svi narodi, okupe na zajedničkim zadacima, iako svi budu zahvaćeni ne samo onim što logoterapija naziva voljom za smislom već i zajedničkom voljom za jednim zajedničkim smislom?
………………..
Prema statističkim podacima, u ispitivanju 7948 studenata na Univerzitetu Džon Hopkins, njih 78 posto je odgovorilo da im je najvažnije: „naći cilj i smisao života“. Svakako, ima slučajeva u kojima je interesovanje za smisao u stvari prikrivanje unutrašnjih konflikata, ali to su izuzeci od pravila (npr. u slučaju lažnog vernika). Ovde se radi o pseudovrednostima i opravdano ih je raskrinkavati psihodinamičkom interpretacijom. Ali to otkrivanje se mora zaustaviti čim se naiđe na ono što je u čoveku autentično i prirodno — na primer na njegovu želju za životom koji je ujedno moguć i ima smisla. Analitičar koji se ne zaustavlja pred takvim istinskim vrednostima, već hoće da nastavi sa svojim raskrinkavanjem samo odaje potcenjivanje duhovnih težnji drugog.
Moramo se čuvati tendencije da sa vrednostima postupamo kao da su izraz pojedinca. Jer logos, ili smisao, ne proizlazi iz same egzistencije pojedinca, već je pre nešto sa čime se njegova egzistencija suočava. Kada bi smisao koji čovek u životu treba da ispuni bio samo izraz njegove ličnosti, ili samo projekcija njegovih želja, smisao bi izgubio svoj zahtevni i podsticajni karakter: više ne bi čoveka pozivao niti ga obavezivao. To se ne odnosi samo na sublimaciju nagonskih potreba nego i na ono što K. G. Jung naziva „arhetipovima“ ili „kolektivnom podsvesti“ — ukoliko bi ona takođe bila samo izraz čoveka (naravno, čoveka uopšte, a ne samo pojedinca). Isto važi i za tvrdnju nekih egzistencijalističkih filozofa koji u čovekovim idealima vide samo njegova sopstvena otkrića. Po Žan-Polu Sartru čovek sebe pronalazi, određuje svoju sopstvenu suštinu (esenciju) — tj. ono što on po svojoj suštini jeste, uključujući i ono što bi trebalo da bude ili da postane. Ali, ja mislim da mi ne izmišljamo smisao svoje egzistencije, već ga, naprotiv, otkrivamo.
………………..
Smisao života
Sumnjam da terapeut može na to pitanje da odgovori uopšteno jer životni smisao se razlikuje od čoveka do čoveka, iz dana u dan, iz sata u sat. Zato i nije toliko važan opšti smisao života, koliko specifičan smisao života pojedinca, u datom trenutku. Postaviti tako uopšteno pitanje bilo bi kao da pitamo šahovskog majstora koji je šahovski potez najbolji na svetu. Jednostavno, nema najboljeg, ili čak dobrog, poteza koji ne bi zavisio od situacije u igri i od osobina protivnika. Isto važi i za čovekovu egzistenciju. Ne treba tražiti apstraktni smisao života. Svako u životu ima svoju specifičnu misiju, da ostvari konkretan zadatak. U tome niko ne može da ga zameni i njegov život ne može da se ponovi. Svako ima poseban zadatak i šansu da ga ostvari. Kako svaka životna situacija predstavlja izazov usmeren čoveku, i pred njega postavlja problem koji treba da reši, pitanje o smislu života se može okrenuti: ne pita čovek za smisao života, već život njemu postavlja pitanja na koja on treba da odgovori. Životu može odgovoriti jedino ako odgovara za svoj život tako što će biti odgovoran. Logoterapija u odgovornosti vidi pravu suštinu čovekove egzistencije.
………………..
Smisao trpljenja
Treći put nalaženja smisla u životu je trpljenje. Kad god smo suočeni sa neizbežnim i nerešivim situacijama, kada moramo da se suočimo sa sudbinom koju ne možemo izmeniti, na primer sa neizlečivom bolešću kao što je rak koji se ne može operisati, tada nam se pruža poslednja šansa da ostvarimo najveću vrednost, da ispunimo najdublji smisao, smisao trpljenja. Iznad svega je važan naš stav prema trpljenju, stav kojim prihvatamo svoje trpljenje. Navešću jedan izrazit primer. Jednom me je konsultovao stariji lekar opšte prakse zbog teške potištenosti u kojoj je bio. Nije mogao da preboli gubitak svoje žene koja je umrla dve godine ranije i koju je veoma voleo. Kako da mu pomognem, šta da mu kažem? Uzdržao sam se da kažem bilo šta, samo sam ga pitao: „Šta bi se desilo da ste prvo umrli Vi i da je Vaša žena morala da Vas nadživi?“, „Oh“, rekao je, „to bi bilo užasno za nju. Mnogo bi patila!“. Na to sam odgovorio: „Vidite, doktore, ona je te patnje pošteđena, Vi ste je toga poštedeli. Ali, sada morate to da platite time što ste je nadživeli i što je sada oplakujete.“ Nije odgovorio ni reč, samo mi je stisnuo ruku i mirno napustio moju ordinaciju. Trpljenje prestaje to da bude kada dobije smisao, npr. smisao žrtve. Naravno, to nije bila terapija u pravom smislu jer, prvo, njegov očaj nije bio bolest, i drugo, ja nisam mogao promeniti njegovu sudbinu, nisam mogao da oživim njegovu ženu. Ali uspeo sam da izmenim njegov stav prema nepromenjivosti sudbine. Od tada je mogao bar da vidi smisao sopstvenog trpljenja. Jedno od glavnih načela logoterapije je da osnovna briga čoveka nije traženje zadovoljstva i izbegavanje bola, već radije traženje smisla u životu. Zato će čovek biti spreman čak i da trpi uz uslov da njegovo trpljenje ima smisla.
………………..
Prolaznost života
Među stvari koje kao da oduzimaju smisao čovekovom životu spada ne samo trpljenje nego i umiranje; ne samo bol već i smrt. Ja neprestano govorim da su prolazne jedino šanse koje nam život nudi; čim ih iskoristimo, one postaju stvarnost, sačuvane su i predate prošlosti gde su osigurane od prolaznosti. Jer, u prošlosti ništa ne propada, sve je sačuvano. Stoga prolaznost nipošto ne čini našu egzistenciju besmislenom, ali utemeljuje našu odgovornost: sve zavisi od našeg razumevanja naših prolaznih životnih šansi. Čovek neprestano vrši izbor između mnogo raspoloživih mogućnosti: koju će od njih ostvariti? Kada je izbor zauvek ostvaren, on je utisnuo besmrtan trag u pesku vremena. Svakog trenutka čovek mora da se odlučuje — na dobro ili na zlo — i to će biti spomenik njegove egzistencije. Pridajući bitno značenje prolaznosti čovekove egzistencije, logoterapija nipošto ne pristaje uz pesimizam, već radije uz aktivizam. Šta da misli čovek koji primećuje da stari? Treba li da zavidi mladima i da se sa nostalgijom seća svoje mladosti? Na čemu bi zavideo mladoj osobi: na životnim šansama, na budućnosti koja ga čeka? „Ne, hvala lepo“, reći će u sebi. „Umesto mogućnosti i šansi ja imam stvarnost svoje prošlosti i stvarnost ostvarenih dela i stvarnost doživljene ljubavi, ali i stvarnost otrpljenih patnji. Na sve to mogu da budem ponosan mada su to stvari koje ne mogu probuditi zavist.“