Biti sam i biti usamljen nisu isto. Usamljenost je samoća koju niste želeli, dok je vreme provedeno nasamo nešto što ste izabrali. Ali, danas niko nema mira i svaki trenutak je ispunjen porukom, videom, muzikom, vestima ili beskrajnim skrolovanjem. Tako da pitanje: Umete li uopšte da budete sami sa sobom? ima smisla.
Virdžinija Tomas, profesorka psihologije na Middlebury College-u, godinama proučava upravo samoću i koliko je važna za socijalni i emocionalni razvoj. Kada je počela da se bavi ovom temom, primetila je zanimljivu neravnotežu: postojalo je mnogo istraživanja o važnosti međuljudskih odnosa za razvoj i blagostanje, a mnogo manje o tome šta čoveku može doneti vreme koje provodi sam.
Za Tomas, ključna razlika je u tome što usamljenost predstavlja vreme nasamo koje ne želimo, dok je samoća koju ona proučava izabrana. Njena svrha nije izolacija, već obnavljanje, razmišljanje i stvaranje. Biti fizički sam nije isto što i zaista provesti vreme sa sobom.
Samoća nije Netflix, telefon i sedam epizoda zaredom
Tomas pravi jednu važnu razliku. Nije svako vreme bez drugih ljudi kvalitetna samoća.
Možete provesti celo veče sami i nijednog trenutka zapravo ne ostati sa sobom. Telefon, televizija i društvene mreže mogu popuniti gotovo svaku prazninu pre nego što se u njoj pojavi bilo kakva misao. To ne znači da je odmaranje uz seriju pogrešno. Tomas čak objašnjava da iscrpljenom ili emocionalno preopterećenom čoveku ponekad upravo takva aktivnost može biti potrebna da bi se nervni sistem umirio. Tek kada se vrati u ravnotežu može da počne da razmišlja, oseća ili radi nešto što za njega ima dublje značenje.
Problem nastaje kada predah postane bekstvo.
Jedna epizoda nije više jedna već ih bude sedam. Nekoliko minuta na društvenim mrežama pretvori se u sat vremena skrolovanja. Čovek jeste sam, ali je pažnja sve vreme na drugom mestu.
Zato Tomas piše da je za kvalitetnu samoću potrebno razviti sposobnost da prepoznate sopstveno unutrašnje stanje: da li vam je trenutno potreban običan odmor ili ste spremni za nešto što će vas zaista povezati sa sobom. Posebno upozorava da društvene mreže mogu da ometaju upravo one pozitivne efekte koje samoća može da donese.
Zapravo, nikada nije bilo lakše fizički ostati sam, ali nikada nije bilo lakše ni izbeći susret sa sopstvenim mislima.
Zašto je nekim ljudima toliko neprijatno kada ostanu sami?
Samoća nema uvek onu romantičnu tišinu koju joj pripisujemo. Ponekad se, čim nestane spoljne buke, pojavi upravo ono što smo samoćom uspešno potiskivali.
Tomas kaže da sposobnost suočavanja sa sopstvenim emocijama može biti najteži deo samoće.
Savremena kultura visoko vrednuje aktivnost, produktivnost i zauzetost. Dani su ispunjeni obavezama, razgovorima i informacijama, pa se pitanja, konflikti i osećanja lako pomeraju u stranu. A onda, kada čovek konačno ostane sam, sve ono što je čekalo može da se vrati odjednom. Zato tišina nekome prija, a nekoga uznemirava.
Veština, prema Tomas, nije u tome da se neprijatna osećanja uklone, već da se nauči kako da im se dopusti da postoje dovoljno dugo da bismo čuli šta govore. Ona emocije opisuje kao glasnike informacija koje mogu biti važne za razumevanje sopstvenog života.
Šta zapravo želim?
Šta mi više ne prija?
U šta verujem?
Ko sam kada nema publike kojoj nešto treba da dokazujem?
Takva pitanja teško dolaze do reči kada je svaki trenutak tišine već nečim popunjen.
Tomas smatra da se sposobnost introspekcije može razvijati. Što čoveku postaje prirodniji unutrašnji razgovor i što je radoznaliji prema sopstvenim mislima, to samoća može postati bogatije iskustvo.
Samoća može da popravi odnose sa drugima
Naizgled je paradoksalno da vreme provedeno bez drugih može biti dobro upravo za odnose sa drugima.
Ali tu ideju nisu otkrili savremeni psiholozi. Ideja je stara gotovo koliko i pisana reč. Marko Aurelije je u Meditacijama pisao o potrebi čoveka da traži utočišta – seoske kuće, obalu mora ili planine – i podsećao da čovek jedno takvo utočište može pronaći i u sebi.
Austrijski pesnik Rajner Marija Rilke samoću je povezivao sa kvalitetom zajedništva. Ideja nije da se čovek povuče iz sveta, već da dublji kontakt sa sobom može omogućiti i dublji kontakt sa drugima.
Istraživanja Virdžinije Tomas ukazuju na sličan odnos. Ljudi koji ne dobijaju dovoljno vremena koje im je potrebno nasamo mogu postati razdražljivi, iscrpljeni i manje strpljivi prema drugima. Neki učesnici njenih istraživanja opisivali su da im kratko povlačenje omogućava da se vrate među ljude smireniji i sposobniji da ponovo nešto daju odnosu, umesto da u njega donose samo iscrpljenost i nezadovoljstvo.
Samoća i bliskost zato ne moraju biti suprotnosti. Zapravo su deo istog ritma. Ono što doživimo među ljudima donosimo u samoću da bismo razumeli, obradili i smestili na pravo mesto. A zatim se vraćamo među ljude sa nešto jasnijim osećajem sebe.
Samoća se uči
Tomas je kroz istraživanja izdvojila veštine koje mogu pomoći ljudima kojima boravak nasamo ne dolazi prirodno. Grupisala ih je u tri oblasti: povezivanje sa sobom, zaštitu vremena za samoću i pronalaženje ravnoteže između samoće i društvenog života.
Prvi korak deluje jednostavno, ali nije uvek takav: otkriti šta zapravo volite da radite kada ste sami. Nekome je to šetnja, nekome pisanje, crtanje, kuvanje ili čitanje. A neko možda još nema odgovor.
Drugi je zaštititi vreme za sebe. Tomas kaže da to ponekad zahteva bukvalno rezervisanje vremena, dogovor sa drugima, ali i „unutrašnju dozvolu da takva potreba nije sebična i da zbog nje ne treba osećati krivicu. To posebno može biti teško ljudima čije porodice, posao ili okruženje očekuju njihovu neprestanu dostupnost“.
Treći korak je ravnoteža.
I previše samoće može prestati da bude dobro. Tomas zato savetuje obraćanje pažnje na sopstvene signale. Iscrpljenost i prezasićenost ljudima mogu govoriti da vam je potrebno povlačenje. Usamljenost može biti znak da je vreme da se vratite drugima.
Čak ni dosada ne mora nužno da znači da treba odmah uzeti telefon ili nekoga pozvati.
„Profesor neuronauke Džejms Dankert dosadu vidi kao poziv na akciju – signal da ono što trenutno radimo ne zadovoljava neku važnu potrebu. Njena svrha nije da nas natera da uradimo bilo šta samo kako nam ne bi bilo dosadno, već može podstaći potragu za aktivnošću koja više odgovara onome što jesmo.
Možda je zato sposobnost da budete sami mnogo više od prijatnog provođenja vremena bez drugih“ piše Tomas i kaže da kada nema vremena da bude sama, nedostaje sama sebi i želi ponovo da se poveže sa sobom. Upravo u tome vidi najveću vrednost samoće.
Ako niste do sada, zapitajte se šta se dogodi kada konačno ostanete sami i više nemate čime da pobegnete od sebe?