Postoje ljudi za koje vrlo brzo shvatite da vam ne žele dobro. Razlog nije ni bitan. Bitan je vaš osećaj. Ali, daleko je složeniji odnos sa drugim ljudima – onim koje volite, kojima verujete ili kojima se stalno vraćate, iako posle susreta sa njima ostajete iscrpljeni, nesigurni ili sa osećajem da ponovo morate nešto da dokazujete.
Savremena psihologija za takve odnose često koristi izraz „toksični“, ali ta reč ne pripada budističkom učenju. U ranim budističkim tekstovima postoji, međutim, konkretno upozorenje da „ljudi kojima smo okruženi mogu da utiču na pravac našeg života“. U jednom od tekstova savet je da ne treba tražiti društvo loših prijatelja, već se povezivati sa dobrim i mudrim ljudima. (Lako reći, ali teško uraditi.)
Još zanimljiviji je Sigalovada sutta, poznat i kao Budin govor Sigali, jedan od tekstova Palijskog kanona koji se veoma praktično bavi odnosima običnog čoveka – roditeljima, decom, partnerima, prijateljima, učiteljima i ljudima sa kojima radi.
U njemu Buda govori o ljudima koji izgledaju kao prijatelji, ali to zapravo nisu. I možda je najzanimljivije što ih ne prepoznaje po tome šta govore o sebi, već po tome šta rade sa vašim životom.
Četiri osobe koje izgledaju kao prijatelji, a nisu
U Sigalovada sutti izdvajaju se četiri vrste ljudi koje Buda opisuje kao neprijatelje koji se predstavljaju kao prijatelji.
Prvi je onaj koji uzima. Daje malo, očekuje mnogo, približava se prvenstveno kada od odnosa može nešto da dobije i svoje obaveze prema drugome ispunjava samo kada mora.
Drugi mnogo govori, ali malo čini. Uvek postoje lepe reči, obećanja i priče o tome šta bi učinio za vas, ali kada pomoć zaista postane potrebna, pojavljuje se razlog zbog kojeg upravo tada ništa ne može da uradi.
Treći je laskavac. Odobrava i dobre i loše odluke, govori ono što želite da čujete, hvali vas kada ste prisutni, a drugačije govori kada niste.
Četvrti je prijatelj koji vas prati u ponašanju koje vas vodi ka šteti. U istorijskom kontekstu sutte pominju se opijanje, noćno lutanje i kockanje. Suština je mnogo šira i lako prepoznatljiva i danas: nije svaki čovek koji vam pravi društvo istovremeno i čovek koji vam želi dobro.
U Hiri sutti, još jednom ranom budističkom tekstu o prijateljstvu, pravi se slična razlika. Onaj ko govori „ja sam ti prijatelj“, ali nije spreman da učini ono što može kada je potrebno, ne smatra se pravim prijateljem. Reči nisu dovoljan dokaz bliskosti.
To je gotovo suprotno današnjem shvatanju odnosa u kojem se velika vrednost često daje intenzitetu – koliko se često čujete, koliko toga delite, koliko dugo se poznajete. Budističko merilo je drugačije: kuda vas taj odnos vodi? Postajete li uz nekoga bolji ili gori? Mirniji ili nemirniji? Mudriji ili impulsivniji? Slobodniji ili sve zavisniji od njegovog mišljenja?
Društvo, prema tom shvatanju, nikada nije sasvim neutralno.
Ali zašto onda ostajete uz ljude koji vam ne prijaju?
Tu budističko učenje postaje mnogo praktičnije od jednostavnog saveta da se „toksični ljudi izbace iz života“.
Problem nije samo u drugoj osobi. Problem može biti i u onome za šta se sami držite.
Jedan od centralnih pojmova budističkog objašnjenja patnje jeste upādāna – prijanjanje, hvatanje ili vezivanje. U budističkim tekstovima razlikuju se četiri oblika takvog vezivanja: za čulna zadovoljstva, za određena gledišta, za navike i postupke i za predstave o sopstvenom identitetu. Kada se ova ideja prenese na odnose, postaje mnogo lakše razumeti zašto čovek ponekad ostaje tamo gde mu odavno nije dobro.
Ne vezujete se samo za osobu. Vezujete se za ono što od nje dobijate. Za osećaj da ste nekome potrebni, za potvrdu sopstvene vrednosti. Za naviku da je neko tu. Za ulogu koju imate u tom odnosu. Za predstavu o tome kakav bi taj odnos mogao postati. Za sopstvenu sliku osobe koja „ne odustaje“, „uvek pomaže“, „trpi zbog ljubavi“ ili „mora da sačuva porodicu, prijateljstvo ili vezu“.
Budistički učitelj Tanisaro Biku, objašnjavajući Budino učenje o odnosima, pravi važnu razliku između naklonosti i vezivanja. Ljubav, zahvalnost, poverenje i posvećenost sami po sebi nisu problem. Patnja nastaje kada se na njih nadoveže prijanjanje – kada sopstvena sreća počne da zavisi od toga da druga osoba bude ono što želimo i da odnos ostane onakav kakav nam je potreban.
Zato čovek ponekad ne ostaje u lošem odnosu zato što ne vidi šta se događa. Ostaje zato što bi odlaskom izgubio nešto za šta veruje da mu je potrebno.
Ponekad se ne držimo osobe, već svoje priče o njoj
Možda je najneprijatniji deo budističkog pogleda na odnose upravo taj da se ponekad ne držite osobe već vaše slike o njoj. Čovek može biti vezan za ono što druga osoba jeste, ali i za ono što veruje da bi ona jednog dana mogla postati.
Još jedan razgovor. Još jedna prilika. Još malo strpljenja. Kada prođe težak period. Kada se promeni posao. Kada deca porastu. Kada konačno shvati koliko ste učinili za nju.
Tada se više ne živi samo stvarni odnos. Živi se i njegova zamišljena budućnost.
U budističkim tumačenjima vezivanja naglašava se upravo ta razlika: čovek se često ne drži samo stvarnosti već sopstvenih predstava o tome gde će pronaći sreću. Kada stvarna osoba ne odgovara slici koju smo napravili, upravo raskorak između njih može postati izvor patnje.
Zbog toga budističko „puštanje“ ne znači hladnoću, odsustvo ljubavi niti automatsko prekidanje odnosa već videti čoveka i odnos onakvim kakvi jesu, a ne samo onakvim kakvi bismo želeli da budu.
Kako onda prepoznati pravog prijatelja?
Buda u Sigalovada sutti ne završava priču upozorenjem koga treba izbegavati. Nasuprot četiri lažna prijatelja stavlja četiri vrste istinskih prijatelja. To su ljudi koji pomažu kada ste ranjivi, ostaju prisutni i kada stvari krenu loše, pokušavaju da vas odvrate od postupaka koji vam štete i raduju se vašem dobru umesto da u njemu vide sopstveni poraz.
Zanimljivo je da u ovom shvatanju dobar prijatelj nije nužno osoba koja se sa vama uvek dobro slaže.
Dhammapada upravo mudrog čoveka koji ukaže na naše greške poredi sa nekim ko pokazuje skriveno blago. Drugim rečima, neprijatnost nije isto što i toksičnost. Čovek koji vam kaže ono što ne želite da čujete može vam želeti mnogo više dobra od onoga koji vam potvrđuje sve što želite da verujete. Zato možda pogrešne ljude nije najbolje prepoznavati po tome koliko su zahtevni, komplikovani ili različiti od nas. Bolje pitanje je: šta se sa vama događa dok ste dugo pored njih?
I još važnije: zbog čega ostajete ako već znate odgovor?
Budistička misao tu ne nudi naročito prijatno opravdanje. Ponekad nas uz određene ljude ne drži ljubav, već vezivanje za osećaj, naviku, očekivanje ili sopstvenu predstavu o tome ko smo u tom odnosu.
A možda je upravo zato neke ljude tako teško pustiti jer kada ih pustimo, ne odričemo se samo njih već moramo da pustimo i deo priče koju smo dugo pričali sami sebi.