Nije neobično da većina ljudi mnogo vremena provede pokušavajući da život učini većim, uspešnijim i sigurnijim. Tek u zerelim godinama počinju pitanja koliko je čoveku od svega toga zaista bilo potrebno. Jurite uspeh, tražite odobravanje, upoređujete se sa drugima, vraćate se prošlosti i pokušavate da predvidite budućnost. Gradite svoj svet i identitet oko posla, odnosa, imovine, postignuća i slike o tome ko bi trebalo da budete.
A onda se nešto promeni. Nekada je to gubitak, razočaranje, bolest, razvod ili neuspeh, a nekada samo jedan rođendan ili tiho jutro u kojem shvatite da život koji ste godinama gradili možda nije sasvim život koji ste želeli. Tada pitanje više nije: „Kako da dobijem još?“ Postaje mnogo složenije: „Šta mi je zaista važno?“
Na tom mestu, uprkos vekovima koji ih razdvajaju, susreću se Karl Gustav Jung, Viktor Frankl i Marko Aurelije. Nije neobično.
Jung je istraživao nesvesne delove čoveka, Frankl smisao u okolnostima krajnje patnje, a Marko Aurelije granice ljudske moći nad svetom. I sva trojica, svaki svojim putem, stižu do jedne tačke: dobar život možda ne počinje kada konačno uspete da kontrolišete okolnosti, već kada bolje upoznate sebe, pronađete ono zbog čega vredi živeti i prestanete da trošite snagu na ono što ne možete promeniti.
Od sebe ne možete pobeći
Jung je znao da čovek nije samo ono što o sebi želi da zna. Postoje delovi ličnosti koje radije ne biste videli – zavist, bes, nesigurnost, potreba za ljubavlju i priznanjem, strah od napuštanja, ambicija ili povređenost. Ono što se ne uklapa u sliku koju imate o sebi lako se potiskuje, ali time ne nestaje. Jung je te neprihvaćene delove ličnosti povezivao sa senkom.
Zato možete da pričate da vam nije važno šta drugi misle, a danima da razmišljate o jednoj jedinoj upućenoj kritici. Možete da verujete da vam neko više nije važan, a da se ipak neprestano vraćate toj osobi u mislima. Možete da promenite posao, partnera ili grad i da otkrijete da ste u novi život poneli iste strahove. Sebe ne možete da ostavite na prethodnoj adresi.
Možda zato jedno od važnijih životnih pitanja nije samo šta želite, već šta u sebi još ne želite da vidite. Psihološko sazrevanje podrazumeva i otkrivanje razlike između onoga što zaista želite i onoga što ste naučili da treba da želite. Predstava o uspehu, karijeri, ljubavi, novcu ili poželjnom životu nije nastala u praznom prostoru. Nešto ste preuzeli od roditelja, nešto od kulture i trenda vremena u kojem živite, a nešto iz poređenja sa drugima. Moguće je zato ostvariti gotovo sve što ste nekada želeli i ipak osetiti prazninu – jer ste se popeli na merdevine ne proverivši na koji su zid oslonjene.
Frankl ovom pitanju dodaje još jednu dimenziju. Čoveku nije potreban samo život bez bola, već život koji ima smisla. To ne znači veličanje patnje. Naprotiv. Znači priznanje da nije moguće izbeći svako razočaranje, gubitak, bolest ili neuspeh, ali da ni tada nije izgubljena svaka sloboda. Ostaje pitanje: šta ćete učiniti sa onim što vam se dogodilo?
Savremeni život mnogo toga organizuje oko udobnosti. Svi žele što manje čekanja, napora, neizvesnosti i neprijatnosti. Ali, udobnost i smisao nisu isto. Ono što životu daje dubinu često zahteva upravo ono od čega pokušavate da pobegnete: trud, disciplinu, odricanje, odgovornost i spremnost da nešto počnete iznova. Smisao zato možda ne treba tražiti u pitanju „Kako da mi bude lakše?“, već u pitanju: „Šta mi je dovoljno važno da zbog toga prihvatim i ono što nije lako?“
Koliko života trošite na ono što ne možete da promenite?
Marko Aurelije je vekovima ranije prepoznao još jednu ljudsku zamku – beskrajne pregovore sa stvarnošću. Nije trebalo tako da se dogodi. Neko nije trebalo tako da postupi. Trebalo je da stignete dalje, uspešniji, voljeniji, sigurniji. Možda je zaista trebalo. Ali prošlost se ne menja zato što je danas bolje razumete, čovek ne postaje drugačiji zato što vam je potrebno da bude drugačiji, a propuštena prilika ne vraća se zato što ste kasnije shvatili njenu vrednost.
Stoička podela na ono na šta možete uticati i ono što nije u vašoj moći deluje suviše jednostavno. Pa ipak, ogroman deo života prolazi upravo u kršenju ovakvog zakona. Trošite energiju na tuđe mišljenje, ponašanje drugih ljudi, prošlost koja se završila ili budućnost koja još nije stigla, dok zanemarujete ono što vam je zaista dostupno – sopstveni odgovor.
Prihvatanje stvarnosti zato nije odustajanje. Ne znači ni da je ono što se dogodilo bilo dobro ili pravedno. Znači samo prestanak uzaludnog zahteva da ono što jeste bude nešto drugo. Tek tada snaga koju ste trošili na borbu sa nepromenljivim može ponovo da pripadne sadašnjosti.
Tu se Jung, Frankl i Marko Aurelije možda najviše približavaju. Upoznajte ono što nosite u sebi. Otkrijte šta vašem životu daje smisao. Razlikujte ono što možete menjati od onoga što morate pustiti. Kada se te tri ideje spoje, život ne mora da bude potpuno preuređen – ponekad je dovoljno da bude drugačije usmeren.
Kako prolaze godine, život možda ne postaje složeniji, već jednostavniji. Sve jasnije vidite ko zaslužuje vaše prisustvo, šta zaslužuje trud, za šta vredi imati hrabrosti i šta treba pustiti. Problem je samo što čovek tu jednostavnost često otkrije tek nakon što je mnogo godina proveo komplikujući stvari.