Postoji gotovo opšteprihvaćen savet da se na prošlost ne treba osvrtati. Nema promene, vreme ne možete da vratite. Greške su napravljene, prilike su propuštene, odluke se više ne mogu promeniti. „Šta je bilo, bilo je“, ponavljate sebi, verujući da je kajanje beskorisna emocija koja vas samo zadržava na mestu.
Filozof Džošua Halberstam tvrdi sasvim suprotno.
U eseju Your deepest regrets help you see yourself more clearly piše da je kajanje jedan od najpouzdanijih puteva do samospoznaje. Ako ga ne potiskujete i ne pokušavate da ga što pre utišate, kajanje vam pokazuje ne samo šta ste izgubili, već i kakva ste osoba želeli da budete.
Kajanje, tvrdi Halberstam, nije prepreka životu. Kajanje je ogledalo.
Kajanje nije kazna već samospoznaja
Većina ljudi smatra da je jedina svrha kajanja da se iz njega nešto nauči, a zatim se pusti, ostavi negde iza. Međutim, Halberstam upozorava da se time ovakav pristup svodi na puku životnu lekciju.
„Neka kajanja ostaju sa nama decenijama ne zato što smo slabi ili opsednuti prošlošću, već zato što govore o našim vrednostima. Kada vas i posle mnogo godina zaboli što nikada niste naučili strani jezik, završili knjigu koju ste želeli da napišete ili nastavili da svirate instrument koji ste voleli, ne boli vas samo propuštena prilika. Boli vas predstava o sebi koju ste nekada imali.
Zato kajanje nije pogled unazad. Ono je pogled u ono što ste smatrali mogućim“ piše Halberstam.
Ne žalite za nemogućim životima
Halberstam pravi važnu razliku između fantazija i stvarnih mogućnosti.
„Kao dete možda ste želeli da postanete vrhunski sportista, astronaut ili svetski poznati umetnik. Ako se to nije dogodilo, verovatno zbog toga ne osećate duboko kajanje. Ti životi nikada nisu bili zaista nadohvat ruke.
Ali postoje druge mogućnosti koje jesu.
Možda ste mogli da naučite još jedan jezik. Da održite prijateljstvo koje je izbledelo i nestalo. Da provedete više vremena sa roditeljima dok su bili živi. Da se usudite da promenite posao ili grad. Takve propuštene mogućnosti nastavljaju da žive u nama upravo zato što osećamo da su bile ostvarive.
Što je drugačiji život bio bliži, to je kajanje snažnije.“
Kajanje govori više o vašem karakteru nego o greškama
Najdublja Halberstamova misao jeste „da ne žalimo samo zbog onoga što smo uradili ili propustili da uradimo. Žalimo zbog osobe kakva smo postali.
Na kraju života ljudi retko razmišljaju o jednom lošem potezu ili pogrešno izgovorenoj rečenici. Mnogo češće žale zbog osobina koje su godinama oblikovale njihov život – tvrdoglavosti koja je uništila odnose, večitog odlaganja, ogorčenosti, zavisti ili straha koji ih je sprečavao da žive slobodnije.
Zato najveća kajanja nisu vezana za događaje. Vezana su za karakter.
Zašto je teško da priznate sebi ko ste?
Mnogo je lakše priznati da ste doneli pogrešnu odluku nego da ste godinama bili tvrdoglavi, plašljivi ili nedovoljno uporni.
Postupci imaju početak i kraj. Karakter traje. Upravo zato ljudi često izgovaraju rečenicu: „Takav sam.“
Halberstam smatra da je to možda najopasnija odbrana od promene. Pozivajući se na Aristotela i savremena psihološka istraživanja, podseća da karakter nije nepromenljiva sudbina. Osobine se mogu razvijati, menjati i oblikovati tokom života.
Kajanje tada prestaje da bude kazna i postaje smernica.
Životi koje niste živeli i dalje su deo vašeg života
Halberstam zaključuje da ne treba da bežite od pitanja koja vas bole. Neostvareni životi nisu samo maštanja koja su nestala u prošlosti. Oni ostaju deo vaše unutrašnje priče, jer otkrivaju šta ste želeli, čemu ste težili i kakve mogućnosti još uvek prepoznajete u sebi.
Možda ne možete da promenite ono što se dogodilo, ali možete da razumete zašto vas neko kajanje još uvek prati. Upravo u tom razumevanju, smatra Džošua Halberstam, počinje dublje upoznavanje sebe.