Šta je B. F. Skiner video iza ljudskih odluka i zašto njegova teorija i danas izaziva nelagodu? – jedno je od pitanja koje se nameće kada se god vratite idejama američkog psihologa Skinera.
Koliko puta ste pomislili da ste nešto uradili zato što ste to želeli? Odlazak u pozorište, izbor zanimanja, kupovina knjige, odluka da promenite posao ili da nekome oprostite – sve su to, čini se, trenuci u kojima osećate da slobodno birate. Imate razloge, namere, želje i ciljeve. Deluje sasvim prirodno da upravo oni upravljaju vašim ponašanjem.
Ali, šta ako je taj osećaj samo poslednji čin daleko dužeg procesa koji se odigrao mnogo pre nego što ste postali svesni svoje odluke?
Ovo pitanje postavio je američki psiholog B. F. Skiner u razgovoru sa britanskim filozofom Džefrijem Vornokom. Njegov odgovor bio je toliko radikalan da je promenio način na koji psihologija razmišlja o ljudskom ponašanju. Skiner nije tvrdio da ljudi nemaju misli ili namere. Tvrdio je nešto mnogo provokativnije: da misli i namere nisu uzrok ponašanja, već pratilac. Ono što zaista oblikuje vaše postupke jesu iskustva koja su vas tokom života nagrađivala ili kažnjavala.
Ono što nazivate odlukom
Skiner objašnjava svoju ideju jednostavnim primerom. Ako vas neko pita zašto ste otišli u pozorište, verovatno ćete odgovoriti da ste to želeli ili da vam je palo na pamet. Takav odgovor zvuči sasvim logično. Međutim, prema njegovom mišljenju, to ne objašnjava dovoljno.
Zašto vam je baš tada palo na pamet da odete u pozorište? Zašto ne u bioskop ili u šetnju?
Skiner kaže da odgovor treba tražiti u vašem prethodnom iskustvu. Ako ste svaki odlazak u pozorište doživeli kao prijatno iskustvo, mozak je postepeno povećavao verovatnoću da ćete istu odluku doneti ponovo. Ono što osećate kao spontanu želju zapravo je rezultat brojnih prethodnih iskustava koja su oblikovala vaše ponašanje.
Drugim rečima, vaša prošlost ne određuje samo ono što pamtite. Ona oblikuje ono šta ćete sutra poželeti.
Zašto su nagrade moćnije od kazni?
Skiner je najveći deo svog naučnog rada posvetio onoj vrsti uslovljavanja kod kojeg posledice ponašanja menjaju verovatnoću da ćete isto ponašanje ponoviti. Kada neko ponašanje donosi prijatne posledice, ono postaje verovatnije. Kada dovodi do neprijatnih ishoda, postepeno slabi. Na prvi pogled ova ideja deluje gotovo banalno. Ali, nije baš tako.
Ako vas društvo nagrađuje za određene obrasce ponašanja – pohvalom, prihvatanjem, uspehom ili osećajem pripadnosti – upravo će oni postati deo vaše ličnosti. Ono što nazivamo karakterom možda je, barem delom, „zbir hiljada sitnih pojačanja kojima ste bili izloženi od detinjstva“.
Skiner zato nije voleo da govori o unutrašnjim silama koje upravljaju čovekom. Smatrao je da mnogo toga što nazivamo karakterom, motivacijom ili voljom možemo razumeti ako pažljivo posmatramo odnos između čoveka i njegovog okruženja.
Da li ste zaista slobodni?
U jednom delu razgovora Skinera i Vornoka tema skliznula sa psihologije u filozofiju.
Vornok postavlja pitanje koje mnogima prvo pada na pamet: ako su naše odluke proizvod iskustva, da li onda slobodna volja uopšte postoji?
Skiner ne poriče da ljudi imaju namere, planove i ciljeve. On samo smatra da ih pogrešno postavljamo na početak priče. Namere nisu uzrok ponašanja, već deo istog procesa koji je proizveo i samo ponašanje. Kada kažete: „Odlučio sam“, vi zaista opisujete ono što osećate. Ali, to još ne znači da ste otkrili pravi uzrok svoje odluke.
To je možda i najneprijatnija Skinerova misao. Ona vas poziva da posumnjate u sopstveno iskustvo, da prihvatite mogućnost da osećaj slobode nije isto što i potpuna nezavisnost od svega što vas je oblikovalo.
Ko zapravo oblikuje čoveka?
Skiner nije verovao da pojedinca oblikuju samo porodica ili škola. Smatrao je da je čitava kultura sistem koji neprestano nagrađuje i obeshrabruje određene oblike ponašanja. Zato je obrazovanje za njega predstavljalo mnogo više od prenošenja znanja. Obrazovanjem društvo stvara buduće građane.
Ali, upravo tu nastaje najveća etička dilema. Ako razumete kako nastaje ljudsko ponašanje, možete ga menjati. A ako možete da ga menjate, ko odlučuje u kom pravcu će se ono menjati?
Vornok upozorava da svaka tehnologija upravljanja ponašanjem otvara politička i moralna pitanja. Ko određuje šta je poželjno društvo? Ko odlučuje koje vrednosti treba podsticati? Gde prestaje obrazovanje, a počinje manipulacija?
Skiner nije želeo svet u kojem nekoliko ljudi upravlja masama. Naprotiv, tvrdio je da bi naučno razumevanje ponašanja trebalo da pomogne nastavnicima da bolje podučavaju, roditeljima da bolje vaspitavaju, a društvu da stvara okruženje u kojem će ljudi lakše razvijati svoje sposobnosti. Njegov ideal nije bio diktator koji upravlja ljudima, već kultura koja podstiče saradnju, znanje, odgovornost i rad koji čoveku donosi zadovoljstvo.
Međutim, istorija je naučila da se svako znanje može koristiti na dva načina. Isto razumevanje ljudskog ponašanja koje može pomoći detetu da lakše uči može poslužiti i marketingu, političkoj propagandi ili algoritmima koji svakodnevno oblikuju ljudske izbore.
Zbog toga je Skiner možda aktuelniji danas nego u vreme kada je iznosio svoje ideje.
Vreme algoritama
Kada je Skinner govorio o kontroli ponašanja, internet nije postojao. Nije bilo društvenih mreža, personalizovanih reklama ni veštačke inteligencije. Danas algoritmi svakodnevno uče šta vas privlači, koliko dugo zadržavate pogled na ekranu, koje teme izazivaju vaše emocije i šta povećava verovatnoću da ćete kliknuti, kupiti ili ostati na platformi još koji minut.
Tehnologija koja proučava ponašanje više nije samo predmet psiholoških laboratorija. Postala je sastavni deo ovog digitalnog sveta. Upravo zato pitanje slobodne volje više nije samo filozofska rasprava. Ono postaje praktično pitanje svakodnevnog života.
Koliko vaših odluka zaista donosite sami, a koliko ih donosite zato što je neko uspešno oblikovao okruženje u kojem birate?
Možda sloboda ne počinje onda kada verujete da ste slobodni, već onda kada počnete da razumete sile koje oblikuju vaše izbore.