Poslednjih desetak godina u naučnim krugovima sve češće se pojavljuje zabrinjavajuća tvrdnja: prosečni IQ u razvijenim zapadnim društvima počeo je da opada. Na prvi pogled, ova ideja deluje kao potvrda opšteg utiska da digitalno doba otupljuje ljudski um. Pitanje da li tehnologija i prepuštanje AI alatima i platformama zaista čine ljude površnijim i manje sposobnim za kritičko razmišljanje pre svega?
Stvarnost je daleko složenija nego što izgleda. Ono što se može možda nazvati padom inteligencije možda je zapravo promena u načinu na koji se meri.
Uspon i pad IQ rezultata
Ova rasprava povezana je sa takozvanim „flinovim efektom“, fenomenom koji je opisao filozof i istraživač inteligencije Džejms Flin. Osamdesetih godina je pokazao da je tokom većeg dela 20. veka prosečni IQ u mnogim zapadnim zemljama rastao i to otprilike tri poena po deceniji. Taj rast trajao je sve do kraja devedesetih godina. Ali, početkom 21. veka istraživači su primetili obrt: rezultati na testovima inteligencije počeli su da stagniraju ili opadaju. U nekim nordijskim zemljama procenjuje se da bi prosečni IQ mogao da padne i do sedam poena tokom trideset godina.
Na prvi pogled, to zvuči kao dokaz da društvo postaje manje inteligentno.
Ali pre nego što donesete takav zaključak, važno je da razumete pitanje: šta zapravo meri IQ test?
Inteligencija nije samo ono što test pokazuje
Psiholozi već dugo upozoravaju da IQ testovi nisu savršena mera inteligencije. Američki psiholog Edwin G. Boring još početkom 20. veka izrekao je poznatu, pomalo ironičnu definiciju:
„Inteligencija je ono što testovi inteligencije mere.“
Ova rečenica otkriva važan problem: testovi ne mere inteligenciju kao univerzalnu ljudsku sposobnost, već određene mentalne veštine koje društvo u datom trenutku smatra važnim. Ako se ovako razume, IQ nije „činjenica“ niti podatak već vrsta kulturološke i socijalne procene.
Testovi nagrađuju logičko zaključivanje, vokabular, analitičko mišljenje i matematičku sposobnost. Ali ljudska inteligencija je mnogo šira: ona obuhvata kreativnost, emocionalnu percepciju, socijalno razumevanje i sposobnost saosećanja, pa čak i, recimo, sposobnost rešavanja konflikata ili adaptacije na nove uslove života. Ako inteligenciju posmatrate iz takvog šireg ugla, postaje jasno da je nemoguće svesti je na jedan broj.
Visok IQ ne znači nužno mudrost
Istorija podseća na još jedan paradoks: ljudi mogu da se pohvale visokim IQ, a ipak mogu da donose katastrofalne životne odluke.
Nakon Drugog svetskog rata američki psiholozi testirali su inteligenciju visokih nacističkih funkcionera koji su čekali suđenje u Nirnbergu. Rezultati su bili iznenađujuće visoki. Ministar ekonomije Hjalmar Šaht imao je IQ 143, komandant Luftvafe Herman Gering 138, a Hitlerov arhitekta Albert Šper 128. Reklo bi se da su mnogi od njih bili, prema standardnim merilima, izuzetno inteligentni.
Filozof Hana Arent, posmatrajući suđenje Adolfu Ajhmanu, primetila je nešto još uznemirujuće. Ono što ju je najviše šokiralo nije bila monstruoznost, već banalnost. Ajhman nije bio briljantan zločinački um, već čovek koji jednostavno nije imao sposobnost da misli iz perspektive drugog čoveka. To je ono što je Arent nazvala „banalnost zla“ ili moralno slepilo koje se može prepoznati i kod ljudi sa visokim intelektualnim sposobnostima.
Da li tehnologija umanjuje inteligenciju?
U savremenim debatama često ćete čuti da su glavni krivci za navodni pad inteligencije „AI, ekrani i društvene mreže“. Argument je jednostavan: ako tehnologija obavlja sve više kognitivnog rada umesto vas, možda vaš mozak postaje manje aktivan. Pametni telefoni pamte brojeve telefona, navigacija pronalazi put, algoritmi filtriraju informacije, a veštačka inteligencija pomaže u pisanju, analizi i donošenju odluka. Na prvi pogled, izgleda kao da ljudski um prepušta deo svojih funkcija tehnologiji.
Ali, postoji i druga perspektiva.
Kanadski teoretičar medija Maršal Makluan tvrdio je da tehnologije ne smanjuju ljudske sposobnosti, već ih proširuju. „Kao što je sijalica proširila ljudsku moć nad tamom, tako i digitalni alati mogu proširiti naše kognitivne mogućnosti“ rekao je.
Paradoks je tu: tehnologija vas može učiniti i površnijim i inteligentnijim. Sve zavisi od načina na koji je koristite.
Možda se inteligencija samo menja
Psiholog Elizabet Dvožak predložila je još jedno objašnjenje: takozvani efekat plafona. Moguće je da prosečna inteligencija populacije ne može beskonačno da raste. Kao što sportisti imaju biološke granice brzine ili snage, tako možda postoje i granice kognitivnog razvoja. Ali, ovde analogija prestaje da funkcioniše.
Sport se meri štopericom, beleži brojevima, egzaktno. Inteligencija, međutim, nije tako lako merljiva.
Ono što jedno društvo smatra znakom inteligencije, drugo može smatrati nevažnom veštinom. Zanimljivo je da su u nekim savremenim istraživanjima jedine sposobnosti koje beleže rast upravo prostorne i vizuelne veštine ili sposobnost razumevanja trodimenzionalnih objekata i kompleksnih vizuelnih struktura. Možda to znači da inteligencija ne nestaje već samo menja oblik.
Inteligencija u vremenu veštačke inteligencije
Ideja da ljudi postaju gluplji možda govori više o ljudskim strahovima nego o stvarnim promenama u ljudskom umu. Ako inteligenciju definišete isključivo kroz rezultate na testovima, svaka društvena promena može izgledati kao pad. Ali, ako inteligenciju posmatrate kao sposobnost razumevanja sveta, rešavanja problema i zamišljanja perspektive drugih ljudi, onda je jasno da ona ne može stati u jedan broj.
Možda je najveći izazov savremenog doba upravo to: ne povećati IQ, već razviti sposobnost kritičkog mišljenja i imaginacije, dok se mnogi psiholozi zalažu i za moralnu perspektivu kada se govori o inteligenciji i njenom merenju. Njihov argument je da „inteligencija bez razumevanja drugog čoveka može biti opasna“.